|
ИЗРАЗ УБОЈИТОГ ГНЕВА
Александар Чотрић спада у најрепрезентативније и најагилније ауторе по много чему чему, и с правом, чувеног Београдског афористичарског круга. Књига Даћемо ми вама демократију прави је израз сажетог, критичког, убојитог гнева, с једне стране младалачки искреног и неконформистичког, а с друге зрелог и доживљеног као лично и опште искуство, у времену најтежих државних, политичких, идеолошких, социјалних и моралних ломова у историји нашег народа.
Чотрићеви афоризми су концизне констатације које у другом делу (најчешће другој реченици) добијају духовито разрешење било иронијским обртом, значењским померањем ка најмање двозначности а често вишезначју, и управо у том „поентирању“ садржана је основна снага и хуморна лепорта ових афоризама. Од оних ослоњених на причу из наше хаотичне политичке свакодневице до оних трајне, универзалне вредности, који су по природи ствари и највреднији и који се памте као срж истине о људским наравима и свету који нас окружује.
(Љиљана Шоп у рецензији за друго издање књиге „Даћемо ми вама демократију“, „Српска реч“, Београд, 1995. године)
БУНТОВНИК С РАЗЛОГОМ
Сатиричар Александар Чотрић истовремено је и ловац на парадоксе, и бунтовник с разлогом, и фајтер који не зна за патос.
Он ништа не препушта суду историје. Оптужује, суди и пресуђује сам, и то одмах, на лицу места, по кратком поступку, како врсном афористичару и доликује.
Књига афоризама „Пет колона“ је крајње оригинално сведочанство о једном неаутентичном времену. Својим јетким, али истовремено и поетским минијатурама аутор на маестралан начин разоткрива бројне апсурдности и парадоксалности наше трагичне свакодневице.
(Александар Баљак у рецензији за књигу „Пета колона“, „Српска реч“, Београд, 1997. годинe)
ПОЛИТИЧКИ АФОРИЗАМ
Дрзнуо се, ево, још једном „чувени петоколонаш, страни плаћеник и домаћи издајник“, познат под именом Александар Чотрић да објави другу књигу. Наслов је прави: „Пета колона“. Зна се шта овај експонент „сила мрака и безумља“ може да напише. Њему ништа није свето. Ни „мировна политика“, ни „друштво благостања“, па чак ни наш Председник. Поред толиких успеха које остварујемо на свим плановима, Чотрић би да се бави политичким афоризмом. Иронија, хумор, сатира, сарказам... све су то стилске магле, да би се рекло оно што се не сме. Духовни отац Чотрићев живео је хиљадама миља одавде. Звао се Драгиша Кашиковић. Кад би знао каква су му деца у Србији, можда би и пожелео да бар на час сврати у ову нашу „Страдију“.
(Мр Радован Калабић у рецензији за књигу „Пета колона“, „Српска реч“, Београд, 1997. година)
МАЈСТОР КРАТКЕ ФОРМЕ
Својим оштрим и надасве духовитим афоризмима Александар Чотрић се већ деценију и по жестоко обрачунава са свим оним што нас спутава, унижава и разара. Рекло би се да нема озбиљног друштвеног питања којим се није позабавио, као што, вероватно, нема ни мете коју својим сатиричним стрелицама није погодио. Афористички речено, он не зна за табу теме иако их стално обрађује.
Чотрић спада у ред оних наших сатиричара који су у померању граница слободе говора отишли најдаље. Чотрић је писац коме се верује на реч. То што он кроз игру противречних појмова саопштава, прихватљиво је без доказивања. Довољно је да изговори и пола истине па да то зазвучи као истина и по. Чотрић је мајстор кратке форме. Пишући тако да речима буде тесно а мислима широко, створио је велики број афоризама антологијске вредности, па стога и не чуди што се већ годинама налази у самом врху српске сатиричне књижевности.
(Александар Баљак у рецензији за књигу „Недозвољене мисли“, „Српска реч“, Београд, 2000. година)
КА ПАНТЕОНУ СРПСКЕ САТИРИЧКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Хиперреалистични афоризми Александра Чотрића предочавају нам како се све више тањи и скоро нестаје граница између овдашње стварности и њене сатиричне транспозиције. Зато су иронија, црни хумор и гротеска у његовим афоризмима постали најпрецезнија дијагностичка средства за болесно друштво какво је наше. Чотрићеви афоризми су и бритки и немилосрдни, али и лековити. Он не штеди никога, а најмање владајућу политичку олигархију коју већ петнаестак година сагледава кроз сатиричко-поликлинички објектив. Према пантеону српске сатиричке књижевности Чотрић се запутио као млади афористичар, а са овом најновијом књигом, са „Недозвољеним мислима“, на одредиште је тријумфално пристигао као искусни дијатностичар и поуздани терапеут.
(Мр Радован Калабић у рецензији за књигу „Недозвољене мисли“, „Српска реч“, Београд, 2000. година)
ЉУБАВ НА ПРВИ ПОГЛЕД
Ако до сада нисте имали прилику да се заљубите у афоризме, најсигурнији начин је да прочитате књигу афоризама Александра Чотрића. Они су лепи, духовити, мудри, шармантни, насмејани, лепршави, раздрагани. Просто, неодољиви.
Тек после тог читања лакше се схвата непремостива разлика између добри и мање добрих афористичара.
Све је ту, наизглед, исто: тема, идеја, обрт, критика, коментар, апсурд. Али, оно божанско надахнуће истинског талента претвара мали афоризам у литерарно задовољство и читалачку радост.
Чотрић је изворно моралан и поштен критичар изоштрених чула, на светом задатку борбе за бољи свет и праведније друштво. Афоризам је његово нежно оружје, Архангелов мач и Ђурђево копље, којим снажно и упорно напада Зло у сваком друштвеном појавном облику, и на сваком кораку. По својој енергији, вештини и упорности, по својо аутентичности, таленту и стилу, Чотрић се изборио за вредно место једног о најбољих српских афористичара.
Неко се неминовно и по природи жанра, неће сложити са појединим Чотрићевим опаскама и мишљењима, али начин, техника и лепота афористичарског мајстора никог не остављају равнодушним. Опуштени, насмејани, ведри и весели биће чак и најстрожи критичари.
А остали читаоци, нарочито ако су млади и чисти, неминовно ће се, макар мало, и заљубити!
(Др Слободан Симић у рецензији за књигу „Кратки резови“, „Српска реч“, Београд, 2004. године)
МНОШТВО ЗНАЧЕЊА
Као што у једном афоризму Александра Чотрића, дакле на ограниченом простору, налазимо мноштво значења, асоцијација и порука, тако је у тридесет осам година живота овог писца смештено чак двадесет година сатиричарског радног стажа. У тих двадесет година смештене су четири књиге, а у свакој од њих је обиље дијагноза и, понекад, лекова за болесно друштво. Чотрићу би било лагодније да је себе послао у превремену, а болесно друштво у инвалидску пензију (у норвешком буџету има пара за те намене), него да затиче на себи етикете незадовољника, што је усуд сатиричара.
И у овој књизи успешно се поиграва облицима и значењима речи и синтагми, претварајући тако резултате својих социолошких и политиколошких истраживања у уметничку форму. Уз помоћ Светог Четворојства врхунског сатиричног афоризма – краткоћа-парадокс-хумор-оштрина, суморне садржаје презентује на лепршав начин.
Вредност Чотрићевих афоризама је, пре свега, у начину казивања. Разноликошћу техничких и стилских поступака грађења ових минијатура он ублажава таутологију у значењској равни. Понављања су неизбежна јер творци стравичне друштвене стварности изнова чине старе грешке, али и креирају нове, поспешујући тако и сатиричара (у овом случају Чотрића) на креативност.
(Милан Бештић у рецензији за књигу „Кратки резови“, „Српска реч“, Београд, 2004. године)
СНАГА ПАРАДОКСА
Изгубили смо се.
Ко нас нађе, његови смо.
(Александар Чотрић)
Очајање и сумња подстичу Чотрићеву „мозговну игру“ и његово сатирично надахнуће. Политички афоризам, који је његова доминантна стваралачка преокупација, наставак је његовог свакодневног политичког активизма. Зато и није необично што своју ироничну жаоку усмерава према наличју политичког живота. То колико је опседнут политичким чудима, које је произвела политика као злочин, најсугестивније се открива у његовој познатој књизи Даћемо ми вама демократију, 1995. Ово дело исписује уметник који је до последњег даха „пуцао“ у изобличени декор политичке стварности. Био је то глас савести који је погађао неподношњиву наказност моралног посрнућа, назадрживи продор варварства и владавину помахнитале глупости. Да ли је у уметниковој побуни било више отворености и оштроумља или огорчења и згађености – тешко је рећи. А свега тога је било довољно да се обзнани модел сатиричке хиперболизације и пародирања. Чотрић се није либио да, насупрот идеолошком стереотипу, истрајава као „револвераш духа“, као жестоки критичар политичке заједнице до мутног талога нагонског и слепих сила несвесног. У ствари, њему је преостало да разобличава аномично друштво и његов садомазохистички колапс.
Ипак, да ближе одредимо период у коме Чотрић исписује своју уметност афоризма. У нас се догодило убрзање историје. Оно се показало као кретање низбрдо, као пад у бездан. Доживели смо растакање државе - рат, санкције и осиромашење. Искочили смо и цивилизацијског зглоба. Демонстрирали смо умеће како се постаје светска периферија. У томе смо постигли невиђени успех. Сада смо у статусу сигурне маргиналности. Себи самима постали смо највећи непријатељи. Илузије о самодовољности разбуктале су потиснуте страсти, нагомилане фрустрације и силну агресивност. У кругу сурове кризе и аутократске владавине енергија промена била је драстично блокирана. Првобитно захуктале снаге, које су наговештавале мену, претвориле су се у крхку немоћ. Тако је дошло до колективне анестезираности и усахнућа животних процеса. Друштвено ткиво претворило се у мртво море, у жабокречину, у изгубљени идентитет. Осетили смо горчину пораза и ужас осрамоћености. Улудо је проћердано време у политичком рулету. Насамарени смо и од себе и од светских моћника. Зато се ваљало упитати – да ли се с оволико осујећености може нормално живети и креативно опстајати?
Ако бисмо следили критички дух нашег сатиричара, онда бисмо видели да је, у нас, дошло до глувонемог траћења времена и поништавања националне историје. На рушевинама старог идеолошког света, симулирана је његова промена и кад је она суштински изостала. Али, догодило се и урушавање моралног поретка. Рушилачки стампедо и пробуђена бестијалност сатирали су вредност постојања. Завладале су силе зла и насиља. Хаос је производио страх и напетост. Надмоћно је владало рашчовечење. У општем кошмару је нестајало све што је вредност и што је вредно. У громогласној буци губиле су се и памет и савест. Афористичар је показао да, тамо где су разуларене страсти, не може се ни мислити ни било шта разумети. Зато је и схватљиво што се одлучио на немилосрдни атак на „сиве умове“, менталитет подаништва и свеопшту запуштеност. Сатирично исмевање почесто стиже до гротеске, до суровог изругивања.
Уметник који је решио да изврши вивисекцију политике као непојамног зла, није улазио у политичка збивања споља, него је покушавао да стигне до помраченог ума и утрнуле савести њених протагониста. Он показује како вођа, обузет „великим идејама“, производи масовно лудило и јавну ирационалност. Њему Стаљин не би скинуо главу, већ капу.
Политичко насиље омогућава поданик, биће од страха, човек без наде. Као аналитичар политичке збиље, Чотрић показује како аутократској власти понајвише смета креативна и критичка снага јавне речи. Каскадом својих афористичких рефлексија он истиче да, у нас, нема слободне јавности, нема истине. Слобода и истина иду заједно. Ако нема једног, нема ни другог. Зато је уметникова слика стварности толико суморна и готово надреална. Ко преживи, причаће. Ако буде имао коме.
Сатиричар изоштрава своје видно поље и ставља у гро-план то што је парадигма за целину, јер зна да се целина не може до краја обујмити, ни погледном, ни мишљењем. У Архипелагу Гулаг, Солжењицин пише да „укус мора може да се осети у једном гутљају“. Од тог гутљаја, морале би се загрцнути вође које су све учиниле да закасне сви – и они који заведени и они који нису. Чотрићева сатирична моћ долази да порази привид надмоћи, да образложи немоћ аутократске моћи.
Уметник жестоко удара по примитивизму, по преварама, по лажима, по лицемерју. Нико није заштићен, нико није амнестиран од критичког суда и сатиричног подсмеха. Ко није за нас, тај је против себе. У име духа, памети и морала, сатиричар осваја слободу вишегласја и слободу превредновања. И наша историја се понавља. Враћа се на место злочина. Тиме су одређени и ауторов хронотоп и његов критички радикализам. Ако нема снагу демистификације, сатирични исказ тешко може умаћи реторичкој испразности. Зато у историјској причи, коју не би требало читати само од почетка него и с краја, митологизација и национални патос постају повод за сатиричарево демонтирање историјске „меморије“. Афористичар, ако није спреман на демистификацију и скидање лажне позлате, може се затећи у ступицама конвенционалног мишљења и бесплодног општег места. Зато Чотрић не трага само за архетиповима и даљином искона, него, пре свега, рефлектује актуелну „историјску“ ситуацију. Ово није само полицијска држава, него и лоповска. Двосмисленост се појављује као комична алогија. Она је ту да укине више значења. Полиција у стопу прати криминалце, а неке је чак и претекла.
Александар Чотрић је критичар без временске дистанце. Он оштро засеца у политику као феномен обмане времена садашњег. Иронијским парадоксом удара право у срце политичке преваре. Срби су најусамљенији народ на свету. Зато што хоће да живе заједно. Да би се истакла уверљивост апсурда, афористичар посеже за црнохуморним и циничиним „нијансирањима“. Срби су небески народ. Остали су без земље.
Тај тон је присутан и у новој ауторовој књизи Пета колона, 1997. Тамо пише: Најдуже се може ићи путем који никуд не води. Чотрић није зазирао од тога да се нађе на стази коју су запосела осиромашена и обезличена „умовања“ о друштвеној стварности. То је за њега значило определити се за активну свест која не пристаје на искрзано стереотипно мишљење и на идеолошко „уразумљивање“. Њему је више од свега стало до тога да се успротиви успављујућој апатији и политичкој равнодушности. Зато је његова иронична рефлексија до краја отворена. Сви народи су своје комунисте послали у историју. Само су Србе комунисти одвели у преисторију. Такав социјални и политички контекст фаворизује колективну психу, а деградира индивидуалност. И политички човек се претвара у масу, у гомилу без индивидуланих својстава. Нашем бирачком телу недостаје глава. Пажљивом игром речи афористичар поентира суморну идеју: На почеку беше реч. На крају смо остали без речи.
Александар Чотрић није био у неприлици да тупи своју критичку оштрицу, а још мање да било шта релевантно прећути. И зато што се ниједног тренутка није оптерећивао аутоцензуром као унутрашњом репресијом, доследно је ишао за својим надахнућем и за својом спонтаношћу. У његовим афоризмима препознаје се говор снажног срца и младалачког полета. А у нас и све ређе радости душе. На Чотрићевом примеру се потврђује да је Јанкелевич био у праву када је тврдио да нема хумора без љубави, ни ироније без радости. Уметников критички ерос био је начин непристајања на егзистенцију баналности и нитковлуке злочина. И поред смртно досадне стварности и њене несмеховитости, Чотрићев хумористички код сигурно је утемељен. Добро смишљена и реска поента, која руши све присутнији стереотип-мишљење, долази као инверзивни иронични знак, као антитеза-критика. У том индивидуалном поентирању садржана је и чар његове сатиричке луцидности. На почетку смо рекли да сумња подстиче ауторову ироничну игру. „Сумња – то је већ трунка вере“, записао је чудесни Данил Хармс. У томе, изгледа, лежи и снага парадокса у Чотрићевом афоризму.
Проф. др Ратко Божовић
(„Седморица из Страдије“, издавач „Тиски цвет“, Нови Сад, 1998.)
РЕЧ НА ДОДЕЛИ ВИБОВЕ НАГРАДЕ
Саопштење жирија биће кратко и јасно, како већ доликује награди која носи име великог мајстора кратке литерарне форме, Владе Булатовића Виба.
Његова оштроумна језгровитост красила је странице Политике релативно кратко, јер је Виб пребрзо потрошио живот, али довољно дуго да обележи и историју листа и историју наше сатире.
Политика му се одужује достојно, додељујући годишњу награду његовог имена афористичарима млађе генерације, који следе Вибов траг у српској књижевности.
Досадашњи добитници награде били су: Горан Гаћеша, Зоран С. Станојевић, Томислав Маркович, Владан Сокић, Драган Огњановић, Александар Новаковић, Нинус Несторовић и Слободан Симић, а посебну награду за животно дело добио је недавно преминули Вук Глигоријевић.
На завршној сесији жирија за Вибову награду Политике, одржаној 25. децембра 2002. године, жири у саставу: председник Александар Баљак, и чланови: Растко Закић, Зеферино Граси, Момчило Михајловић и Владимир Јовићевић Јов, једногласно је донео одлуку да најпрестижније признање у области сатире за 2002. годину добије сатиричар из Београда Александар Чотрић. У најужем избору били су још и Александар Мијалковић и Ивко Михајловић.
У образложењу одлуке жирија наглашава се да је Александар Чотрић храбро и духовито сведочио о тешком времену које је довело у питање сам наш опстанак. Хватајући се у коштац с дневним проблемима и универзалним темама, провокативним и међусобно прожетим и инспиративним, објавио је три сјајне збирке афоризама: Даћемо ми вама демократију, Пета колона и Недозвољене мисли, које су га уврстиле у сам врх српске сатире, а самим тим и у врх савремене српске књижевности.
Честитамо добитнику, а сатири и сатиричарима предвиђамо још боље дане!
(Растко Закић, март 2003. године)
САТИРИЧАР И ПОЛИТИЧАР – РОГОВИ У ВРЕЋИ ИЛИ МЕЂУСОБНИ ЗАВИСНИЦИ
Нарочита драгоценост сатиричарске визуре Александра Чотрића лежи у чињеници да се и он сам активно бави политиком. Тако да је његова политичка сатира врло аутентична, дубоко и лично проживљена, што у посланичкој клупи, што у министарском кабинету, што међу бирачима – присталицама али и опонентима.
Морају ли сатиричар и политичар бити рогови у врећи чак и ако су уједињени у једној личности, или њихова међусобна зависност делују инспиративно на ту личност да се пуније и боље изрази у две врло опречне али неопходне делатности, од којих и једна и друга тврде да се апсолутно залажу за опште добро, мада једна другој најчешће одричу такве часне намере?!
Ако се Чотрић већ нашао у тако незавидном положају, он се мора мајсторски трудити да његова политичка сатира својим ангажманом битно утиче на моралност, сврсисходност и корисност политике, коју мора држати на висини идеала што их је кроз векове устоличила сатира, као најупорнија вештина да се књижевним даром утиче на морални квалитет стварности.
За душевно здравље нације необично је важно да Чотрић доследно одговара и задацима сатиричара и задацима политичара. За сада сатиричар у њему вешто контролише политичара у себи, као и политичаре и политику око себе, мада се у овим његовим причама које читамо, у њиховој духовитости и храбрости, ипак назире, да би се у случају некога лома између њих двојице, Чотрић свакако ставио на страну сатиричара.
Што је нама, који волимо сатиричну књижевност, добар разлог да верујемо како ће Александар Чотрић итекако помоћи да и политика досегне вредности којима ћемо се поности.
(Растко Закић на промоцији књиге „Обележене приче“, на Београдском сајму књига, октобар 2006. године)
ВИСОКО ЗАНАТСКО УМЕЋЕ
У српској сатири Александар Чотрић се јавио пре више од двадесет година, делујући у оквиру тзв. Београдског афористичарског круга, и већ на почетку своје списатељске каријере показао високо занатско умеће и задивљујућу храброст. Стога не чуди што су његове јетке мисли често наилазиле на осуду оних који књиге читају по службеној дужности – оних који сваки сатирични афоризам доживљавају као вербални деликт а сваку збирку афоризама као митраљеско гнездо.
У последње три године, Чотрић је остварио на страницама новина прави подвиг. Објавио је стотинак квалитетних сатиричних прича, у којима су главни јунаци наши изабраници. Дакле, главни актери нашег политичког живота. А ти наши представници су, знамо, такви да бољи не могу бити.
У Чотрићевим причама нема произвољности, случајности, импровизације и распричаности. У њима ништа није сувишно. Композиција је чврста, а језичка и стилска средства крајње су функционална.
Налазећи увек адекватан сатирични израз, аутор књиге "Обележене приче" на свакој страници демонстрира разноврсност и раскошност свог критичког и литерарног умећа.
Будући да је по таленту афористичар, Чотрић стално пркоси ишчекивању и вероватноћи. И зато већина његових прича има крајње необичну и неочекивану поенту. Најбољи пример за то је минијатура под насловом "Чврста вера".
Чотрићеви афоризми већ се налазе у антологијама објављеним у Србији, Русији, Аустрији, Немачкој и Бугарској. Уверен сам да ће и многе његове кратке сатиричне приче доживети исту судбину. Раније добијеним наградама (Радоје Домановић, Драгиша Кашиковић, Влада Булатовић ВИБ, Златна кацига и другим) Чотрић је ових дана заслужено придодао и угледну награду "Јован Хаџи-Костић".
Својим жестоким афоризмима, убојитим кратким новинским коментарима и инвентивним сатиричним причама, Чотрић се уврстио у сам врх српске сатиричне књижевности.
(Александар Баљак на промоцији књиге „Обележене приче“, на Београдском сајму књига, октобар 2006. године)
О АЛЕКСАНДРУ ЧОТРИЋУ И ЊЕГОВИМ САТИРИЧНИМ “АТОМСКИМ” ПРИЧАМА
Као и сваке добре драме и мисија сваке добре књиге је да оплемени читаоца. Тако да ако он са зебњом, зловољом и неспокојeм у души започне да чита неку књигу, њено читање заврши са топлином и одобровољеношћу, која га на неки начин чини бољим и смиренијим, сматрао је Гете, разматрајући као свој проблем, а и шире вечиту Аристотелову енигму катарзе – односно прочишћења.
Где је мисија књиге сатира? Да ли да оплемене и како да оплемене оданог читаоца сатира својим садржајем? Катарза која произилази из сатире уноси у читаоца немир и непристајање, па и побуну. Ханс Магнус Енцесбергер, за Немце Гете нашег доба, сматрао је да је задатак ангажованог писца, а то је у првом реду и највише сатиричар, да бар за грам увећа незадовољство људи (читаоца, дакле) светом у коме су, који им се нуди као најбољи, јер им је једини преостао.
Књига кратких сатиричних прича Александра Чотрића, исписиваних из свакодневног живота, не увећава гнев за грам, него у њој свака прича има свој грам гнева, чинећи је књигом гнева која напросто кипти.
Чини се да је Чотрић сада најближи оној Ћопићевој дефиницији о настајању атомског хумора који је спој збијања сажете сатиричне приче и заошијаних жаока веома сродних мудростима и афоризмима. Где ништа није сувишно и којим се ништа не прашта.
Када је изрекао ову дефиницију, Ћопић је имао у виду малобројне, веома кратке приче настајале по узорима Лецових Малих митова и Сатиричне басне Емброуза Бирса, о струготином напуњеним затворенику, полицајцу и шефу полиције.
Александар Чотрић је, наравно, колико свесно, толико и подсвесно, у писање ових прича унео и искуство преданог читаоца Зен–прича, Леца, Бирса, Хармса, Орвела, Колаковског, Ека, Бела, Граса, Борхеса и других својих савременика (Јагликин, Вуксановић, Закић, Безаревић, Дангубић, Сокић, Симић...). Ово искуство је више оријентационо него ли утицајно. Свој се може остати само спрам других.
Александар Чотрић је до овако концизног приповедача стигао као високо књижевно образован, вешт и веома искусан афористичар, и њему није проблем, оно што је за многе прозаисте тешко решиво, да на малом простору створи причу за коју би другима требало и до десет страница. Искуство доброг афористичара сублимише Чотрићеву прозу, дајући јој, макар да је на конкретну тему, димензију универзалности и мисаоно достојанство.
Он приче пише привидно лако, као што се читаоцу чини привидно лаким писање афоризама због њихове лапидарности и погодности за често ефектно цитирање. Тако и ове приче плене прецизношћу и једноставношћу, да читалац и не поима колико је дуг и тежак пут до једноставности.
Има неког, веома вредног за истицање у овој прилици и на примеру ових прича, посебног поштења код Александра Чотрића, који већ деценију и по, уз писање, веома активно учествује у политичком животу. Он је пронашао доста личне снаге и личне храбрости, најпре спрам себе (најтеже је спорити се са собом!) да у пресветлим тренуцима политике – како сваки политичар види свој ангажман – пронађе тамну сенку и да је политички осветли. Он се, дакле, није либио да тај живот претвори у теме својих прича. Да мундире власти преврне на народну поставу. У њему је увек у часу стварања сатиричар преовладао политичара.
Како је сатиричар превладао политичара, тако је поетика превладала политику. Александар Чотрић тачно зна какав треба да је однос поетике и политике и није пристао на оно што је нажалост најчешће кад се тај однос вага у човеку, да поетику подреди политици, већ своју поетику остварује супериорно над политиком, без милости, готово извршује као у причи У авиону. Поетици служи – политика му служи.
Ма колико у овим причама дат сажето терор напретка у свим видовима над човеком, веома је упечатљив, а многи се, било појединци, било народи, могу заклети да су се баш те приче њима десиле.
Ми у скоро свим овим причама углавном добро препознајемо земљу у којој живимо, прилике у којима смо опстајавали. Чотрић је сигуран и вешт у одабиру и селекцији најкарактеристичнијих појава и најособенијих детаља. Али ће у њима, или у бар највећем броју ових прича, своју земљу и своје прилике препознавати и читатељи језика на које буду преведене. Онако како су Немци, у преводу Мила Дора, у Домановићевом Вођи препознавали Хитлера и слепоћу своје нације, немајући у виду да је њихов живот под Хитлером био после Домановића. Чотрић, дакле, има онај дар који и локално сажима до универзалне сатире.
Једино сасвим српске остају неколике приче у којима се инсистира на српском менталитету, мада ни у њему Срби нису мимо света. Оне остају само за нас, само српске (онако како пева Војислав Илић о Србину у рају, па и Бог говори “та то је један Србин и разуме само”). У тим причама су наши избори, са изборима и без избора, наше лудило и чврсте вере, наши лидери и њихови податници, наше странке и застранаштва, наше скупштине и скупштинарења... Мада и са тим одликама преговарамо о уласку у Европску заједницу, решени да бар са њима, што мање обезличени, дамо свој допринос општој глобализацији.
Толико се у овим причама, и по више пута, испрепознајемо, да нам се чини како се по њима може направити мала мозаична апокрифна, а тиме и непристрасна историја наших дана и нашег инатног, грађанског преживљавања у Њима. А колико су оне исто тако универзалне, глобалистичке, толико нам показују, или, боље речено, толико нас опомињу да се остварење новог светског поретка приводи крају, па и да се тиме, можда, и сама судбина света приводи крају.
Дефилују овом књигом чланови државног савета, поборници здравог и дугог живота, политички аналитичари и експерти, распиривачи братства и јединства, хашки истражитељи, далекометни бацачи погледа, шоумени народних усрећења, академици са ерудицијом и без ње, министри на сопственом располагању, праведници свих калибара, плавуше из огласа, резигнирани оптимисти и њихови портпароли и многи други... Зато је ову књигу ваљало добро организовати да се у њој не сударају приче и ликови. Чотрић је то урадио добро. Њене редове он држи под контролом и гарантује безбедност читалаца. Може се мирне савести на крају овог записа на маргинама овог рукописа посведочити и говорити о високој естетској уједначености Чотрићевих прича, међу њима је и доста оних које по антологичарским критеријумима одскачу од оних које су исто солидне приче, које свака добро компонована збирка мора имати да би се у њој самој вршиле вредносне компарације (добре, боље, најбоље).
Ова књига отвара питање састављања нове антологије савремене српске сатире, посебно нове српске сатиричне приче.
Милован Витезовић
ПОРТПАРОЛ СВОЈЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ
(О књизи „Кратки резови“)
Своју прву књигу афоризама „Даћемо ми вама демократију“, Александар Чотрић објавио је сада већ далеке 1995, у време када су његови ставови и идеје били сматрани издајничким, плаћеничким, петоколонашким. Можда му се зато и друга збирка зове „Пета колона“.
Родољуб, критичар лажног патриотизма, оног бљутавог, црвеног, из користољубља, Александар Чотрић је у неку руку постао портпарол своје генерације, незадовољне начином на који су се према њох опходиле неке неодговорне власти, оковане у неко иреално време.
Београдски се афористичар годинама борио са свим ненормалним стварима које су угрожавале српски народ. Нажалост, лудилу никад краја. Његова последња књига „Кратки резови“ верно поштује стил са којим су његови читаоци упознати.
Саша Чотрић је самокритику оснажио као ретко ко, а сарказам довео до степена уметности. О њему су похвалне речи имали угледни умови српске културе попут Александра Баљка, Радована Калабића, Слободана Симића, итд.
Његови су афоризми колико забавни, толико болни. Иронија којом су зачињени пече, жари, смета. Многе наше мане проналазимо међу ауторовим кратким резовима. Он никог не штеди, свима се прикрада својим истанчаним хумором који обара с ногу.
Имао сам привилегију да Александра Чотрића лично упознам и зачудио сам се да испред себе видим мирну, сталожену, врло сабрану и пријатну особу. Ништа из спољашњег изгледа не одаје енергију која се крије у његовом перу.
Ако само слога Србина спасава, онда нам нам нема спаса!
Болно ли звучи, али нажалост истинито. Историјско искуство долази у прилог овом апокалиптичном афоризму по српски народ. Долази време да се мало и отрезнимо.
„Кратки резови“ – још једна фантастична збирка афоризама . без увијања тврдим да је Александар Саша Чотрић (и то не пишем из новинарског поштовања или снобовског бонтона) мој омиљени афористичар. А убеђен сам да ће постати и ваш чим му прочитате афоризме. Вреди, стварно!
(Горан Мракић, „Наша реч“, Темишвар, 21. мај 2004. године)
КЊИГА ГНЕВА
(О књизи „Обележене приче“)
Један од најбољих савремених српских афористичара Александар Чотрић (1966), своје умеће у том жанру изузетно успешно и вешто је искористио у књизи кратких и веома ефектних сатиричних прича „Обележене приче“.
Добро запажајући да свака од ових прича „има свој грам тешког гнева“ Милован Витезовић каже да оне плене прецизношћу и једноставношћу. Овом књигом дефилују светски моћници, поданици (не)владиних организација, саветници, министри, политички аналитичари и експерти, хашки истражитељи, мондијалисти, распиривачи братства и јединства, академици са ерудицијом и без ње, плавуше из огласа, портпароли и други.
(Драган Богутовић, „Новости“, 16. септембар 2006. године)
У МАНИРУ ИСКУСНОГ САТИРИЧАРА
(О књизи „Обележене приче“)
У маниру искусног сатиричара Александар Чотрић пише збирку духовитих и црнохуморних кратких прича на тему српске свакодневице која иде на руку апсурду, хиперреалности и свему што нас удаљава од слике нормалног, дефинисаног света.
(„Новине Београдског читалишта“, јануар 2007. године)
ВРХУНСКИ САТИРИЧАР И АНАЛИТИЧАР СРПСКЕ КОЛЕКТИВНЕ ПСИХЕ
(О књизи „Облежене приче)
Александар Чотрић који већ више од двадесет година објављује афоризме као припадник Београдског афористичарског круга, појављује се пред читаоцима са збирком сатиричне прозе „Обележене приче“.
Александар Чотрић је за приче које се налазе у књизи, а које су током времена објављиване у „Политици“, „Вечерњим новостима“, „Илустрованој политици“, „Ревији 92“, „Ошишаном јежу“, „Етни“, као и часописима у Румунији, Словенији и Босни и Херцеговини, награђен најзначајнијим сатиричним признањем „Радоје Домановић“ – Удружења књижевника Србије.
Аутор је својевремено био заступљен у антологијама сатире објављеним у Србији, Немачкој, Аустрији, Русији и Бугарској и превођен је на двадесетак страних језика.
Књигом „Обележене приче“ Александар Чотрић само наставља традицију квалитетне сатиричне прозе у Срба, који су током историје у много чему оскудевали, али сигурно не у духу и смислу за хумор. И када је било најтеже, и када су многе прилике изгледале безизлазне, и када су нас притискали уза зид, Срби су увек знали пркосити свему и свачему. Многи су се упитали није ли тај пркос кључ нашег опстанка, након свих бродолома које смо преживели.
Пркосити корумпираним властима, имућнијем комшији, завидној родбини, ортацима са посла, колегама са факулета или гимназије, показивати средњи прст бруталној полицији, псовати матер сваком са телевизије, помињати сву родбину фудбалеру који промаши стопостотну шансу или кошаркашу који промаши зицер, инатити се читавом свету, прозивати све светске моћнике, исмејавати оне који те убијају и оне који те бране – ето укратко повести српске забаве и српског лудила. Ето какав народ покушава аутор да обухвати и синтетизује у својим кратким духовитим причама. Та мисија није нимало лака.
Александар Чотрић је до овако концизног приповедања стигао као високо књижевно образован, вешт и веома искусан афористичар, и њему није проблем оно што је за многе прозаисте тешко решиво; да на малом простору створи причу за коју би другима требало и до десет страница. Искуство доброг афористичара сублимише Чотрићеву прозу, дајући јој и кад је тема конкретна, димензију универзалности и мисаоно достојанство.
«Дефилују овом књигом чланови државног савета, поборници здравог и дугог живота, политички аналитичари и експерти, распиривачи братства и јединства, хашки истражитељи, далекометни бацачи погледа, шоумени народних усрећења, академици са ерудицијом и без ње, министри на сопственом располагању, праведници свих калибара, плавуше из огласа, резигнирани оптимисти и њихови портпароли и многи други... Зато је ову књигу ваљало добро организовати да се у њој не сударају приче и ликови. Чотрић је то урадио добро. Њене редове он држи под контролом и гарантује безбедност читалаца. Може се мирне савести на крају овог записа на маргинама овог рукописа посведочити и говорити о високој естетској уједначености Чотрићевих прича, међу њима је и доста оних које по антологичарским критеријумима одскачу од оних које су исто солидне приче, које свака добро компонована збирка мора имати да би се у њој самој вршиле вредносне компарације (добре, боље, најбоље)» - истиче Милован Витезовић у поговору Чотрићеве књиге.
Александар Чотрић се још једном показао, ако је то уопште било потребно, као врхунски сатиричар и аналитичар српске колективне психе. Имате пред собом књигу која ће вас насмејати, али замислити истовремено.
(Горан Мракић, „Наша реч“, Темишвар, 17. новембар 2006. године)
ДИРИГЕНТ И ПАЛИЦА
(О књизи „Даћемо ми вама демократију“)
Највеће књижевно дело је реченица – рекао је Станислав Јержи Лец и тако постао родоначелник модерног афоризма, створио његову поетику, изразио његову динамику и драматику. Оспороватељима афоризма као самосталне форме избио је из руке све аргументе, а полемичаре увео у коло замршених премишљања о томе шта је заправо афоризам: сентенца, духовита досетка, случајни изданак сатире, луцидни тренутак талентованих без истинске књижевне сериозности? Тајна није одгонетнута; афоризам се није дао укалупити у теоријску дефиницију а постао је литерарни хлеб насушни милиона, нека врста духовног поздрава човечанства да се издржи између тајне постања и потенцијалног потопа.
Збирка афоризама младог београдског афористичара Александра Чотрића Даћемо ми вама демократију израз је најбоље традиције београдског афористичког круга. Насловни афоризам, који је сав у фонској интонацији изражава хроничну претњу која већ деценијама прети људској памети, слободи, духу, па и самом голом животу. Као одговор на ту претњу Чотрић даје збирку афоризама чији се духовни радијус креће од саркастичног исказа: „У почетку беше реч. Одмах затим уследила је цензура“, до поражавајућег сазнања о авантури људског рода: „Ко преживи причаће. Ако буде имао коме“. Између та два афоризма, уводног и завршног у збирци, као између искуствене и слућене међе човековог постојања, на средокраћи пута, као судбина, изазов и реалност стоје диригент и палица: вечни ликови силе и једноможданости. „Диригент је отишао. Остала је палица“. Нови диригент улази у сенку старог, а палица требује леђа и једнообразне мозгове. Из тог афористичког језгра рађају се афоризми: „Њему Стаљин не би скинуо главу већ капу“, „Учинио је за ову земљу више него сви непријатељи заједно“, „Клин се клином избија, али слика остаје иста“, „Фараони су оставили иза себе пирамиде, али свуда около је пустиња“, „Вође су људи у годинама. Ваљда се они сећају куда смо кренули“. Чотрићев стил одликују универзалност сатиричног исказа, језгровитост и скала хуморног колорита која се креће према тамнијим пределима, од благе ироније до неутешног коначног апсурда, за коју би стари Римљани рекли: “Rem acus tetigisti” (Додирнуо си ствар иглом).
Шта је остало човеку пред диригентом и палицом, у хору послушника, молитеља и обожаватеља, осим да се одрекне себе, да се заогрне кетманом, или да проговори тајним вировима језика за који су хористи и диригент најчешће глуви. Тај говор живи у Чотрићевим афоризмима који су ментална историја једног поретка што је као октопод међу пипцима држало пола света, од чијег ће се смртоносног загрљаја дуго опорављати чак и они који су га се ослободили. Та историја је историја болести: „Боље да вас ставимо ван закона него да вам судимо по нашим“, „Појединцима који много знају треба на време помоћи“, „Иза сваког успешног човека стоји ухода“, и као завршни чин, најпрецизнија дијагноза, флагрантна истина: „Пустили су ме из затвора, а да то нисам ни приметио“.
Афоризмом се понекад може рећи више него романом или приповетком, може се у једној или две реченице исказати читава животна прича, историја народа. То наравно полази за руком само истинским талентима. У првој Чотрићевој збирци налазимо приличан број таквих афоризама: „Прво је човек живео на дрвету. Затим су они отишли у шуму“, „Народ је устао и уступио им места“, „Прате ме откако смо се разишли“, „У најдужем раздобљу слободе многи су нестали из чиста мира“.
Афоризам је као форма открио још једно суштаство речи, једну дубљу нијансу муке са њима: што их је мање, вештије измичу значењу које им се намењује. Понекад се измичу из свог нестварног лежишта и оставе на цедилу. Афористичар је језички акробата и укротитетељ: он зна да само једна сувишна реч, или њен поремећени звук може суштину, само зрачење и значење сурвати у баналност. Чотрић најчешће избегава ову опасност, али у књизи има и афоризама у којима је језик савладао писца до буквалности и баналности. То је дуг који афористичар најчешће плаћа коментаришући дневне догађаје и појавност тада преовлађује на штету сатиричне слојевитости и афористичког зрачења: „Ко ради на државној телевизији, тај и краде“, „Трговци су развили везану продају. Уз сваки телевизор нуде и пљуваоницу“, „- Ко је непријатељ странке на власти? – Сви, сви, сви“.
Онај ко пажљиво чита Чотрићеву књигу афоризама пролази кроз богате мене које нуди хумор: понекад тај хумор делује као унутрашњи ујед од кога застаје дах, и који доводи до самоиспитивања, а понекад вешта досетка наведе на праву лопту смеха после које се дуго мисли о смеху самом. Понекад се само осмехне себи као саговорнику, јер смо сви још увек, макар у неком тренутку, чланови хора који довикује: „Ко није са нама, тај је против себе“, док диригентова маска увек казује једно исто: „И када би се поново родио, опет бих био бесмртан“. Ипак, Чотрић нас својом афористичком вештином доводи и до грохотног катарсичног смеха који нам је најпотребнији пошто живимо у затвору, а да то многи и не примећују.
Циљ афоризма и јесте самоспознаја, откриће себе међу другима као дела послушног механизма. Тек после те спознаје, која нас ослобађа самоообмане, хумор као храбритељ и лек може деловати својим најблаготворнијим и неуништивим струјањем.
(Бланка Недовић, „Књижевне новине“, 10. фебруар, 1994. године)
КРАТКО И – САТИРИЧНО
(О књизи „Пета колона“)
У савременој књижевној продукцији афоризам је постао доминантна форма сатиричног дискурса. Сатира је пронашла своје уточиште у афоризму, једној од најкраћих и најефектнијих књижевних форми. Готово да је ту исказ сведен на своју поенту и све друго је одстрањено. Управо у томе је предност афоризма: он омогућује несмањени интензитет сатиричности. Сатиричну нарацију је потиснуо говор у најкраћих исказима и то је толико узело маха да је афоризам запосео и форму сатиричног романа, наравно, у форми збирке афоризама. Овакав развој догађаја на оном сегменту књижевне еволуције који припада сатири је сасвим у складу са општом еволуцијом савремене српске књижевности, чије је битно усмерење управо интензивирање уметничких ефеката.
Поред тога, сатирични дискурс прати књижевну еволуцију у још једној битној димензији, а то је преношење тежишта уметничког исказа на језик, на језичке потенцијале и домете. Захваљујући томе, сатирична инвенција постаје све више језичка провенијенција, а сатирични дискурс се све више ослања на језичке обрте и досетке. Наравно, сатирична критичка оштрица којом се жигошу извесне негативности се подразумева и то је оно специфично својство, то јесте квалитет, којим се одликују и савремени сатирични говор, мада је тежиште ивенције премештено с тематског на формални, рекло би се, продуктивни принцип.
Афоризми Александра Чотрића се могу оценити као изразит пример савременог сатиричног дискурса. Чотрићев афоризам је увек обликован као духовит, сатирични обрт, а најчешће је изведен помоћу особеног рада у језику, док су мете сатиричне критике свакојаке, рекло би се, без било каквих обзира и скрупула, мада остају, углавном, у ширем кругу, критичких објекција на рачун пропалих и искомпромитованих идеолошких флоскула и концепција или аномалија из друштвеног и политичког живота.
Први афоризам из „Пете колоне“ би се могао навести као најједноставнији пример Чотрићевог сатиричног дискурса: „У почетку беше тама. А по јутру се дан познаје.“ Једноставним повезивањем два различита идиомска исказа Чотрић прави обрт, разбија се устаљени, фигуративни смисао првог исказа као лажна и смешна пројекција коју сама стварност демантује.
Готово да нема афоризма у овој књизи који нема у себи бар један идиом: његово устаљено значење се за кратко евоцира да би одмах затим било подвргнуто некој језичкој интервенцији-разобличењу његовог аутоматизованог и окошталог значења. У томе се зачиње значењски обрт, изокретање смисла у новом, сатиричном смеру, то јесте тако да се импликације усмеравају ка сасвим новом предмету или аспекту да би се говор претворио у критичку објекцију коју тај предмет или аспект заслужује. Некад је та објекција сасвим очигледна, некад је скоро имплицитна, али увек постоји управо она особена сатирична конотација као поента афоризма.
Најефектинији су они афоризми којима се полазни идиом изокреће у своју апсурдну контрадикцију, у потпуну негацију: „Изнео бих своје мишљење, али не знам шта се од мене тражи“, „Цео свет је против нас. Што бисмо ми били изузетак“. Несумњив је квалитет Чотрићевих афоризама што они нису начелни и уопштени, већ врло конкретни и непосредни. Чотић је сатиричар чији су перцепција, сензибилитет и говор непосредни и који зна да је директан тон – пола афоризма.
Идући за што јачим сатиричним ефектима, Чотрић не трага много за темама и не бира мете својих сатиричних жаока. Што је идиом познатији, то је обрт ефектнији, што је мета важнија, то је афоризам необичнији:
„Сви Срби ће живети у једној држави, а касније ће моћи и конфедерално да се повежу“, „Ниједан народ не воли слободу као Срби. Када српска војска ослободи неку територију, сви други народи тај простор напусте“, „Није ово трећа Југославија, већ половина друге“, „Цркву смо одвојили од државе, а џамије од земље“, „Срби у овом рату никоме нису нанели зло. Рушили су само своје градове“, „У борбама смо чинили ратне злочине да бисмо одбранили част српског народа“.
Чотрићу је, дакле, најважнији сам сатирични обрт и зато он не одмерава речи према неком другом мерилу, осим према оном које обележава једино сатиру. На тај начин Чотрић свој афористички дискурс артикулише у најужем спектру изразито сатиричних конотација. Зато је његов афоризам више необичан него убојит, више весео и безбрижан него суморан и тежак.
(Стојан Ђорђић, „Књижевне новине“)
МАЈСТОРСКЕ ОПАСКЕ
(О књизи „Кратки резови)
„Држим језик за зубима. То је начин да сачувам зубе“; „Да нисмо водили братоубличаки рат, не бисмо ни знали да смо браћа“; „Косово је мултиетничко. На њему у слози живе Албанци, Шиптари, Арнаути и Арбанаси“; „Политичари на власти мисле на будућност. Обезбедили су и своје праунуке“. Ово су само неки од карактеристичних афоризама из нове књиге Александра Чотрића (1966) – „КРАТКИ РЕЗОВИ“.
По својој енергији, вештини и упорности, таленту и стилу Чотрић се изборио за место једног од најбољих српских афористичара, каже рецензент Слободан Симић. Неко се, неминовно, неће сложити са појединим његовим опаскама и мишљењима, али начин, техника и лепота афористичког мајсторства никог не остављају равнодушним. Издавач је „Српска реч“.
(Драган Богутовић, „Вечерње новости“, 26. јун 2004. године)
КИСЕЛИ СМЕХ
(О књизи „Пета колона“)
Друга књига афоризама Александра Чотрића под називом „Пета колона“ у издању „Српске речи“ појавила се јесенас у излозима, али није имала адекватну промоцију. Разлози су вероватно у интензивној политичкој (изборној) активности како аутора, тако и издавача. С познатим резултатима, ова збирка добија заправо другу (праву) димензију.
Кратки и лаки за читање, афоризми су форма коју најлакше прихватају они који заправо и немају неке изграђене литерарне прохтеве и естетске критеријуме. Попут панка у савременој музици, афоризми дозвољавају и онима који нису баш литерарно образовани, или немају изграђену технику писања, да се искажу и јавности предоче некакав лични сензибилитет. Због тога су на неки начин и мала врата или пречица за улазак у такозвани свет литературе, који уме да буде сувише формалан, строг, па и бездушан. Код нас афоризми имају и улогу вентила за пражњење од колективне политичке фрустрације, с прадицијом функционисања још у време тешке комунистичке цензуре, када се озбиљна критика режима није могла ни замислити.
Књига Александра Чотрића „Пета колона“ је штиво које се чита за пар сати, у пролазу, на путовању, или у купатилу. Његови афоризми нису превише оригинални, али на моменте могу насмејати, макар и кисело. Приметно је да су настали у једном дужем временском року, па су неки од њих (поготово „ратни“) изгубили на актуелности. Чотрићев „антикомунизам“, који провејава кроз већину афоризама, на неки начин је баналан и већ виђен. Па ипак, за неког ко помно не прати дешавања на српској политичкој сцецни, „Пета колона“ може бити и забавна. У суштини, „Пета колона“ је колекција излизаних и плитких политички штосева.
Политички ангажман аутора баца дугу сенку на његово (литерарно?) дело, јер је у контрадикцији с улогом коју би афористичар требало да има. Ако је афористичар човек изоштреног ока и слуха за беспоштедну критику свега око нас, с брзом реакцијом и лапидарним начином изражавања, онда Чотрићев партијски ангажман и задаци сметају афористичару Чотрићу.
Ако афоризме (поново) посматрамо као онај вентил с почетка овог текста, онда је књига „Пета колона“ заправо добра ствар – једно од преосталих средстава за лечење колективне политичке фрустрације. Али не оних који ствари гледају на аналитички начин, већ масе која се политиком бави на начин спортских навијача. Смо таквима Чотрићеви афоризми још увек могу да буду забавни. Политички ангажман аутора и његове партије у Србији је ствари вратио на сам почетак строгог комунизма, као да берлински зид никада није пао. Чотрић није искључиви и једини кривац, али је врло активни саучесник у дешавањима која не приличе оштром перу и критичком духу једног афористичара.
(Срђан Д. Стојановић, „Наша борба“, 5. фебруар 1998. године)
СЈАЈНИ КРИСТАЛИ МУДРОСТИ
(О књизи „Даћемо ми вама демократију“)
Афористички корпус Александра Чотрића Даћемо ми вама демократију брижљив је одабир из ауторовог вишегодишњег стваралаштва и потврђује његову самосвојну изграђену поетику, профилирану неспорном књижевном културом и високо култивисаним талентом. Чотрић је писац који има шта да каже, уме то да учини провокативно и говори на свој начин, што је одлика само оних од истинске стваралачке индивидуалности. Већ сам наслов његове књиге Даћемо ми вама демократију јесте афоризам који своју ефективност постиже инверзијом у тону и нагласку, а инвентивне иронијске интерполације су, иначе, једна од препознатљивих особина његове реске сатиричарске поетике. Не случајно, Чотрић је своју збирку сатиричних жигова почео једним горокоиронијским афоризмом: „Суди се и невинима. Пред законом су сви једнаки“ (Подвукао Ј.С.). Збирна именица сви одређује духовни топос пишчеве чемерне загледаности у све и трагичну тензију ове афокалиптичне констатације. Прокламована једнакост пред законом у пишчевој оптици је идентификована као кобно лицемерје законотворачке праксе. Јуридичко сечиво прети свима, али у граматици номоса та заменица је сужена само на кривца. Збирно сви нужно изузима невине. Горопадни политички праксис не обазире се ни на какве законе и у њему невиност остаје без заштите, јер он све себи подређује и његова богиња Јустиција више личи на слепу распомамљену фурију.
Трагичну партикуларност дивљих дневних начела налазимо и у оним Чотрићевим афоризмима који су његов стваралачки одзив на инспиративну снагу библијских мудрости, брушених на тоцилу векова. Такав је, примера ради, сјајан афоризам: „Диригент је отишао. Остала је палица“. Посредно, овај афоризам прожима ехо меланхоличне мудрости старозаветног Проповједника који утемељује философију живота на нихилистичкој тези о вечитом враћању истог. Одређени модуси живота се стално враћају, једино долази до персоналних измена њихових протагониста. Универзалност поруке извире из квалитета карактера драматике живота и његових индивидуалних и колективних ситуација. Варљив привид промене остаје само пука илузија, јер у долини плача увек изнова се догађа да ауторитарна палица мења само руку која је држи, али она сама остаје отпорна и с оне стране неумитности.
Свој раскошни таленат за асоцијативност Александар Чотрић је показао умећем грађења афоризама на угаоном камену мудрости светих књига где провобитни материјал бива искоришћен за стварање нових квалитета у афористичком обликовању. Чотрић, заправо, измешта поруку старе мудрости, уводи је у нови контекст и полира њено наличје до заслепљујућег сјаја. За ово пишчево високо умеће духовите сензибилности налазимо потврду у афоризму који се ослања на први стих Јовановог Јеванђеља: „У почетку беше реч. Одмах затим уследила је цензура“. Иначе, суптилну пародију и карикатуралну хипертрофичност Чотрић, често, постиже, извођењем исказа из његовог родног религијског ареала и доводи га у простор политичке реторике, где он добија другачији правац значења и постаје нова семантичка величина. Обликотворна енергија речи код Чотрића је разложно приказана у свом мрачном наличју агресивности. Он упозорава на дијаболичност квалитета снаге речи јер језик је увек раз(ств)арање. Нарочито је то језик институције која је по себи метафора цензуре. Онтологијска амбивалентност језика, његова ситуациона психотичност јесте ризик бића и његова фатална могућност (језико)словљавања.
Луцидно је препознао Чотрић и „невиност“ гласовите мудрости Јеванђеља по Луки, где је нашао укотвљење за своје оштро афористичко сидро, кад мисли на политичку праксу и њену патологију. Поређење чворних места из дела писца Христовог житија са политичком праксом ововремених мономаних идеолога, резултира афоризмима у којима је битан атрибут нетрпељивости политике доведен до свог трагичног и монструозног крешенда: „Ко није за нас, тај је против себе“. „Ко није са нама, губи му се сваки траг“. Ови афоризми су радикално пооштрен пандан „наивног“ релгијско-политичког умовања трећег јеванђелисте код кога читамо: „И рече Исус: 'ко није против вас, са вама је'“. „Који није са мном, против мене је...“ (Јеванђеље по Луки). Још је јеванђелиста експлицитно потврдио да је кротко јагње из Витлејема имало и својих вучјих абреаговања и може се сврстати у духовне претке самообузетих мењача света. Заводници народа и писци нота његовог реквијема не желе ништа по страни од себе. Сви јасно неопредељени су сумњиви. Политичка манихејска нарцисоидност тешко може да призна неутралност. Она се најбоље осећа кад зна ко је где утаборен, јер све дели на пријатеље и непријатеље. Нарцисоидност политике опседнута је припадањем и параноидном могућношћу из које потичу њени корени.
Чотрићеви политички афоризми, којих је и највише у овој књизи, плод су његовог разложног, аргументованог гнева, хуманистички оплемењеног, књижевно-политички однегованог и пуни су позитивне енергије младости која има више но легитимно право на жестоку побуну. Оправдано је Чотрић иронично и здраво скептично загледан у преломна актуелна збивања где постоји реална опасност да од свега остану само ломови. Процес политичке дегенерације и перманентно померање дна понора катастрофе, у коју се неподношљиво лако и организовано тоне, писац види као последицу апсурдних парадокса политичке метаномијске праксе, која од свих стилских фигура највише воли словенску анти(про)тезу (формулисану у убојитом слогану: може бити и горе). Довољно нам језиво поручује Чотрић кад каже: „Одсекли су здрав део тела да га болест не би захватила“. Политичка хирургија, чија суптилност се своди на захвате секире и маља, здравље чува тако што га одстрањује из живота. Насилничка алхемија политике рђу позлаћује и све здраво ликвидира, да не би реметило континуитет срљања у пропаст. Болест је постала мерна јединица здравља, а код свих нових политичких стилиста метономије је добила прерогативе метоманије. Општа болница проглашена је симболом новог напретка, али ка праху и пепелу из кога не полеће Феникс већ митомански злослутни гаврани и лешинари, нови заштитни симболи политике која нас „у то име“ поздравља опелом. Турбофолк мењачи друштва у свом хунском походу све крате, али за главу, јер се она испоставила као рак рана који ремети лакше упрезање у јарам.
Највећи део Чотрићевих афоризама настао је као реакција на текућу несрећну друштвено-политичку ситуацију. Бритко сечиво Чотрићеве сатире није поштедело ни једну важнију аномалију наше стварности која је за истраживаче патологије непресушан мајдан. Наравно, сатиричар увек говори о догађајима и појавама којима је сведок и отуда је он стваралац од стварног ризика и храбрости. Ако су на његовом нишану ауторитарне структуре, непосредно одговорне за стање и квалитет предмета које жигоше, онда је и он на њиховом. Међутим, док сатиричар својим бридом „сатире“ појаве, дотле политичка олигархија сатире сатиричара и то често ад хоминем, нимало метафорично, већ морбидно прозаично.
Има у Чотрићевој књизи и оних афоризама који су истинске универзалије света и живота и положаја човека у њему. Такви афоризми су актуелни, али њихова превасходна вредност је што су несводиви на одређено време и сплет догађаја. По то врсти афоризама писац остаје трајно у једној књижевности. Александар Чотрић може да рачуна на своје место у српској афористици по афоризмима онога типа које смо већ навели, као и по таквим какви су: „Чињенице памтим. Историју пишем“. „Не верујем очима и ушима. Признајем само суд Партије“. „Фараони су оставили иза себе пирамиде, али свуда около је пустиња“. Овакви афоризми су сатира ad infinitum и придружују се оној традицији гнома, сентенци и изрека за које је ауторство, време и место настанка небитно. То су хладни, али сјајни кристали мудрости који не подгревају илузије и халуцинације већ антрополошком рационалном депресијом отварају очи за истине света, свакоме ко је стасао за умну патњу. То су афоризми антологијских, звезданих просијавања ума који се кали између наковња и чекића живота.
Књигом Даћемо ми вама демократију Чотрић је потврдио свој таленат и способност да види и ослушне дамаре живота и свега онога што га чини људским. Уосталом афористичар сатиричке оријентације не пева сладуњаве химне које годе уху и успављују слух. Уместо лире, он носи бубањ реског звука; руга се и буди, чисти закоровљено стабло живота, креше га и своди на људску меру. Ако то изазива гнев и мржњу, значи само да је та мера још увек јако скромна.
(Др Јовица Стојановић, „Српска реч“, 15. фебруара 1996. године)
СТРОГОСТ МОРАЛА И ЛЕЖЕРНОСТ ДУХА
(О књизи „Пета колона“)
Иако још спада у млађе афористичаре – рођен је 1966. године – Александар Чотрић је изборио високо место међу нашим савременим сатиричарима. Својим убојитим афоризмима скренуо је на себе пажњу још као двадестогодишњак. Након вишегодишње сарадње у омладинским и књижевним гласилима, Чотрић је прву књигу – збирку афоризама Даћемо ми вама демократију објавио 1993. године у знаменитој едицији ПЕГАЗ Књижевне омладине Србије, која је открила и лансирала неколико већ значајних стваралаца на нашој књижевној сцени, у конкуренцији више стотина младих литерата. Доказ вредности Чотрићеве прве књиге јесу и два велика признања – награда Радоје Домановић Удружења књижевника Србије за најбољу књигу афоризама те године и награда Драгиша Кашиковић, коју додељује часопис „Српска реч“. Посебно треба истаћи да су Чотрићеви афоризми пре појаве његове прве књиге били заступљени у нашим и страним антологијама и преведени на више језика.
Као и прва Чотрићева књига, и Пета колона је изразито фајтерска. За његове афоризме мало је рећи да су алузије на актуелне и вруће политичке теме – Чотрићеви афоризми су врло прецизно адресирани, убојито критички интонирани, попут отворених протестних микрописама. То поетичко опредељење – прозивка или, како се то у критичарском жаргону каже, транспарентна порука најтежи је литерарни изазов, са увек присутном опасношћу да се са поља уметничког исказа склизне у огољени призив наше невеселе збиље. Чотрић високим умећем спаја две дијаметрално супротстављене значењске матрице – строгост морала и лежерност духа. Категорички императиви и духовни каламбури обједињени су овде у особене амалгаме, у усијане белутке који жаре около, али и лековито зраче лепотом својих облика и боја. Погледајмо изблиза те громогласне сударе логоса духа и морала са пакленим хаосом актуелне стварности и монструозним лицима протагониста те и такве стварности.
Темељни мотив тоталитарног типа друштва, вапијући несклад између парола и праксе („речи и дела“), Чотрић је изванредно сажео и ефектно изразио једним наоко тихим, изричним, а заправо циничним афоризмом: „Наша достигнућа су тако велика да се то више не може сакрити“. Као што видимо, овде је права мала бравура постигнута суптилним значењским заокретом помоћу речи „сакрити“. Тамо где очекујемо реч у значењу „потценити“ или „игнорисати“, сусрећемо се са речи која означава аутонегацију. Ни они који хвале више не верују у своје самопохвале!
И у слободу изражавања у добро нам знаном систему Чотрић је суптилно дефинисао Мао Цедунгово гесло о хиљаду цветова он је привидно надградио, а у суштини обесмислио изнутра, практичном идеолошком импликацијом самог тог гесла: „Нека цвета хиљаду цветова! И нека буду сви црвени!“ Коме ово није по вољи, нека се теши следећим Чотрићевим афоризмом: „Слобода мишљења је гарантована Уставом. Зар то није довољно?“
Међу најважније параметре вредности једног афоризма спада и богатство асоцијација које он код читаоца покреће, домет његовог значењског поља у ширим координатама смисла и духовне традиције. Ево два афоризма који отварају књигу и управо показују тај Чотрићев дар, ванредни преплет личне опаске и шире мреже значења. „У почетку беше тама. А по јутру се дан познаје.“ Спајајући библијску реплику са народном изреком, Чотрић је попут волшебног алехемичара, саздао изванредан афористички медаљон. Растављено на саставне елементе, то мало чудо, најсажетије речено, изгледа овако: „Чист“ спој библијског исказа и народне изреке, дакле двеју традиција које, свака из своје перспективе, претендује на вечно важење, био би значењски плодан и стилски легитиман, као извесна акумулација и међусобна потврда вредности. Преокретањем библијског исказа, међутим, добио се значењски контраст уместо сагласности. Суптилност Чотрићевог поступка (применом палимпеста) јесте што помоћу „остатка“ своје афористичке грађе у оквиру истог афоризма он показује да његова амбиција није да интервенише у библијску слику света, већ напротив, да покаже њену злоупотребу у политичке сврхе – попут библијске проповеди, и комунистичка се визија света на речима заснивала на светлости, али у пракси на мраку („тами“) и насиљу. Имамо ли на уму да је реч о идеологији која је брутално негирала религију, увиђамо колико је широка и актуелна значењска скала цитираног афоризма, наоко сазданог од два исказа из далеке прошлости.
Наша афористика је већ неколико деценија најбоља на свету и већ има своју сопствену тематску топографију, што омогућава и софистицирану литерарну комуникацију унутар себе. Тако је Чотрићев изванредан афоризам „А када је Бог створио човека, онда је од даљег стварања дигао руке“, фина реплика и комплементарно проширење значењског поља такође сјајног афоризма Вука Глигоријевића: „Немајући претходна искуства, Бог створи човека“.
Знатно мисаонији и значењски разуђенија од младалачки вреле и запенушане прве књиге овог аутора, ова збирка се, видели смо, винула и до највиших духовних узлета. А посебно треба истаћу и њену ауторефлексну димензију, самокритичку и самосвесну ноту. „Два Србина, три странке, четири државе“. Другим речима, није сав мрак „тамо негде далеко“ – мрак се распростире посвуда, можда и у нама самима.
У издању „Српске речи“, књигу Пета колона изузетно је ликовно опремио Миленко Михајловић.
Уверени смо да ће и нова књига Александра Чотрића, попут прве, доживети више издања.
(Витомир Теофиловић, „Српска реч“, 25. децембар 1997. године)
ЗАВИДНО МАЈСТОРСТВО
(О књизи „Недозвољене мисли“)
Мада по годинама још млад, Александар Чотрић (1966) већ деценију и по налази се у самом врху наше сатиричне књижевности. Снажним, бескомпромисним, али пре свега изузетно успелим и ефектним афоризмима, објављеним у часописима и листовима одмах је скренуо пажњу на себе, како читалаца, тако и критичара и афористичара. Афоризми су му превођени на пољски, немачки, македонски, француски, словеначки, бугарски, мађарски, румунски, шпански и словачки. Заступљен је у антологији српског сатиричног афоризма „Историја афокалипсе“ (Београд), антологији Београдског афористичарског круга „Камелеони су тренутно црвени“ (Тибинген, Немачка) и антологији српског афоризма „Људски је грешити. И патриотски“ (Беч, Аустрија). Добитник је наше две најзначајније награде за сатиричну књижевност: за књигу „Даћемо ми вама демократију“ 1993. године добио је награду „Радоје Домановић“ за најбољу књигу афоризама, а за књигу „Пета колона“ 1995. године додељена му је награда „Драгиша Кашиковић“.
Својом трећем књигом афоризама „Недозвољене мисли“ Александар Чотрић је показао да младалачку бунтовност и искреност, својствену његовим првим двема књигама, ни најмање није изгубио. Теме којима се бави актуелне су и специфично наше, а то изискује двоструку храброст – и личну и стваралачку. У земљи у којој се афористичарима суди, а новинаре убијају усред бела дана, отворен политички ангажман и директно указивање на кривице за трагично стање у којем се као земља и као народ налаѕимо, спада у активности високог ризика. Писати о актуелним догађајима, с уметничког становишта је крајње незахвално. Опасност да се не склизне у баналност могу избећи само изузетни мајстори и истински ствараоци. А Чотрић, несумњиво, спада међу њих.
Мада су догађаји и њихови учесници обухваћени Чотрићевим афоризмима недвосмислено одређени – нема никакве сумње да се ради о нашој земљи и садашњем времену – начин на који су интерпретирани чини их универзалним. Аутократска и корумпирана власт, самовољна и арогантна, наопака и самоубилачка политика, морално расуло, подаништво, безобзирна пљачка народа, наказни систем вредности и слично током протеклих векова јављали су се у различиктим временима и различитим државама. Иако су облици њиховог конкретног испољавања били различити, суштина им је иста. Наша је трагедија што су се сва ова зла стекла истовремено. Једино су сатиричари на добитку – овакво обиље тема и мотива ретко где постоји. У овом преобиљу, међутим, једино се најбољи ствараоци могу снаћи. Замке су двојаке. Овдашња стварност, с једне стране, потпуно је апсурдна и све се више, како је на промоцији Чотрићеве књиге приметио публициста Радован Калабић, тањи и нестаје граница између ње и њене сатиричне транспозиције. У земљи у којој је готово све лоше, с друге стране, није лако изабрати теме о којима ће се писати. Александар Чотрић и овде показује завидно мајсторство – вешто бирајући фрагменте наше болесне стварности, он нам предочава слику целине. Говорећи о трагичним последицама, Чотрић указује на њихов узрок. И у том узроку посвећени су многи ефектни афоризми:
Није он масовни злочинац.
Уништио је само један народ.
Вођа није за рат.
О томе говори чињеница да свог сина не шаље у војску.
Војници умиру са вођиним именом на уснама.
Они су увек много псовали.
Мотивска основа Чотрићевих афоризама врло је широка. За њега нема недодорљивих величина. Напротив. У овој Чотрићевој књизи, као и у две претходне, нећете наћи афоризме о трговцима који закидају на мери или нељубазним и спорим келнерима. Он минуциозно, из афоризма у афоризам, разоткрива механизме лажи и обмана на којима почива садашњи режим.
О државној телевизији, једном од главних ослонаца актуелне власти, Чотрић каже:
ТВ претплата мора да се плаћа.
Ни циркус није бесплатан.
Оно што не забележи државна телевизија није се ни догодоило.
Али државна телевизај бележи само оно што се није догодило.
Сваки члан владајуће породице има по један медији како се не би говоркало да постоји монопол у информисању.
Више десетина сјајних афоризама од око петсто садржаних у овој књизи, посвећено је косовској трагедији, не из времена кнеза Лазара:
Нису се војска и полиција повукле са Косова него напредују према Војводини.
Косово никада неће бити изван Србије.
И Србија ће ући у састав Велике Албаније.
Косово је одувек било српско.
Да, било је.
Суштина наше „победе“, коју режимски медији месецима папагајски величају, видљива је у следећим Чотрићевим афоризмима:
Вратили бисмо се на Косово после наше победе.
Али не дозвољава нам поражени.
Мировни план нас је спасао од још веће победе.
Победа је наша.
Све остало је припало противнику.
Чотрићеви афоризми када год су јавно читани, а читани су често и на различитим местима, изазивали су смех у публици. Њихова духовитост извире из форме јер им је садржај – стварност коју разобличавају – све пре него смешан. Задивљује бројност и разноврсност начина на које Чотрић гради своје афоризме. Он мајсторски користи иронију, сарказам, хиперболу, литоту и на то су критичари више пута скретали пажњу. Овде ће бити споменута, без икаквих тумачења и, колико год је то могуће, без коришћења лингвистичких термина, формално-семантичка структура неких типова афоризама садржаних у трећој Чотрићевој књизи.
Највећи број афоризама, што је карактеристично и за остале представнике Београдског афористичарског круга, заснован је на вишезначности. А она се користи различито – једноструком или вишеструком употребом истог материјала. Носилац вишезначности најчешће је део структуре – једна реч или синтагма – и тај елеменат у афоризму реализује најмање два своја значења. Његова вишезначност (која се најчешће остварује као двозначност) омогућава да цела афористична структура постане двозначна или вишезначна, односно цео афоризам добија најмање два, обично сасвим различита значења. Остали део афоризма подржава вишезначност кључне компоненте како би њена вишезначност прерасла у вишезначност афоризма.
Полиција је срце овог режима.
Бије ли бије!
Живимо фантастично.
Окружени смо измишљотинама.
Вођа је против свих подела.
Он би цео плен за себе.
Срби се деле на оне који живе и оне који су у земљи.
Компонента афоризма на којој се заснива вишезначност може бити и фразеолошка јединица. Вишезначност се у оваквим случајевима постиже могућношћу да се фразеолошка јединица протумачи у фразеолошком и нефразеолошком значењу.
Свако носи свој крст.
Осим комуниста.
Они носе шта стигну.
Све проблеме смо решавали у ходу.
Повукли смо се из Словеније, Хрватске, Босне и са Косова.
Веома су ефектни и Чотрићеви афоризми у којима наредна реченица потире фразеолошко значење јединице употребљене у претходној.
Вођа је толерантан човек.
Може да отрпи све што је упућено на његов рачун.
Било домаћи, било инострани.
Бројни су афоризми засновани на различитим значењским односима међу речима. Најчешће и најефектније Чотрић користи антонимију, супротстављајући речи или изразе супротног значења или различитог корена.
Рекао сам шта имам.
Сада ништа немам.
Контролисани медији подстичу
људе на неконтролисане поступке.
Режим купује време продајом
српских земаља.
Ћутим све време јер пазим шта причам.
Знатно ређе Чотрић стилски ефекат постиже коришћењем речи или израза сличног значења.
Није истина да стално лажу.
Понекад прећуте истину.
Интересантан је афоризам у коме су контрастиране речи међусобни анаграми.
Друге народе воде лидери.
Нас воде дилери.
Гомилањем речи истог значењског низа, Чотрић нас води ка поенти – још једној од речи истог низа.
Ко је крив за белу кугу, црни курс, сиво тржиште, жуту штампу...?
Црвени!
Овде споменут само мањи део начина на које Чотрић гради своје афоризме јер су они изузетно бројни и разнолики и о њима би се могла написати читава научна студија. Али о томе неком другом приликом и на другом месту.
Читајући ове афоризме, једни ће се смејати, други ће бити задивљени његовим умећем и виртоузношћу. Чотрићу то, међутим, није циљ. Писање је за њега морални чин. Не само начин да покаже своје неслагање са актуелном политиком већ један од облика активне борбе за корените промене у земљи. Жеља му је да у следећим књигама афоризама не буде досадашњих тема – терора, рата, беде, диктатуре, глади, лажираних избора, националне пропасти – већ да он и његове колеге афористичари мирно пишу о трговцима који закидају на мери и не враћају кусур или о нељубазним и спорим келнерима – највећим проблемима неке нове Србије. Да ли ће му се жеље испунити, зависи од свих нас.
(Др Ђорђе Оташевић, „Београдске новине“, 19. мај 2000. године)
ГОРАК СМЕХ
(О књизи „Недозвољене мисли“)
Александра Чотрића је рано открила књижевна критика и београдска полиција. А он је рано открио горчину, али и сласт књижевног и политичког живота.
„Карактер се не може обликовати без патње, а дух без задовољства“, мудро је закључио аустријски песник Ернст Фојхстерлебен. Као млади политички дисидент, Александар Чотрић је имао „среће“ да обликује карактер у честим сусретима са београдском полицијом, а духовну суптилност је црпео из задовољства због постепеног остварења својих књижевних и политичких идеја. Испијена чаша жучи и чаша меда формирала је Чотрићев карактер и истанчала му сензибилност. Зато је горак смех, као спонтана реакција на његове афоризме, непоткупљиви судија њиховог вишеструког смисла. Тешко је замислити да би чак и они који не воле Александра Чотрића (а таквих, бар званично има) успели да остану озбиљни после читања његових афоризама.
„Будале су ми тема, а сатира нек ми песма буде“, узвикнуо је непоткупљиви лорд Бајрон на упозорења цензуре да много исмева представнике парламента. Не могавши да убеди пуританску Енглеску да је „исмевање људске глупости допринос хуманизму“, Бајрон напушта и парламент и Енглеску. Чотрић је још у Србији и парламенту. Његов „допринос хуманизму“ је у пуном јеку, па иако се људска глупост (и зло) не могу искоренити, могу се бар „држати под контролом“. Редовна контрола може понекад да спречи метастазу.
Чотрићеви афоризми су јасни, али двосмислени. Познато је да афоризми не подносе никакве „фусноте“, али се често приликом читања Чотрићевих афоризама пуни смисао схвата тек после обуздавања првог напада спонтаног смеха. Тек у другом ниову, реактивирањем рација, окрива се жаока, па простодушни смех добија укус горчине, јер афоризам на тренутак постаје вернији од истине. Делује, парадоксално, али истинито! Можда је због оваквог утиска Карл Краус закључио да афоризам не треба да буде истинит, већ да наткрили истину.
Афоризам је сличан карикатури. Он је хиперболичан начин посматрања стварности, али и егзактан одраз стварног света. Он може да исмеје логику и здрав разум, а да при том остане логичан и истинит, јер открива скривени смисао који није уочљив на први поглед. Овакво „извртање стварности“ често нас одведе до саме суштине људске природе, јер – како рече један Чотрићев колега – наличје је с лица. У том смислу нам Чотрић помаже да срушимо илузије о величини туђих и сопствених врлина, које смо склони да умислимо. Овакво скидање маске са лица стварности може понекад да буде болно, мада је увек лековито. Афоризам је духовно огледало људског карактера, које нас понекад разочара, али нам омогућава да се коригујемо, јер нас приближава истини. Ваљда је зато Борхес наглашавао да је слика у огледалу вернија од посматране стварности.
Наслов „Недозвољених мисли“ може бити алузија на вербални деликт, тзв. деликт мишљења, на Лецове „Неочешљане мисли“, на Орвелову Полицију мисли, итд, али је дискретно провокативан, на први поглед чак и сасвим обичан. Управо ту се крије замка – јер све се може забранити осим мисли! Ако мисли могу бити недозвољене, значи да живимо у тоталитарном друштву у којем се све контролише, па чак и мисли. Због тога наслов има превасходно политичко значење, као и већина афоризама у књизи. Поставља се питање да ли оваква политичка усмереност спутава аутора. Ево шта о томе каже Никола Милошевић: „Афоризам више од других књижевних облика погодује и различитим видовима политичког ангажовања, па афористичар може бити и сасвим директно политички опредељен, а да то нимало не науди уметничкој вредности његових текстова“.
Ако је хумор најдемократскији од свих људских навика, како тврди Карел Чепек, онда је његов значај у разарању тоталитарних структура посебно значајан, јер се промене морају остварити прво на психолошком нивоу. Умберто Еко је написао обичан роман („Име руже“) да би нам доказао како је смех најефикасније оружје против страха. Увидевши снагу овог оружја, Чотрић наставља да га производи и усавршава проверавајући његову убојитост на књижевним вечерима, ослушкујући искрену критику лишену фраза и неодмерених похвала. Чотрић је свестан да је овакав политички ангажман често делотворнији од уобичајених начина политичке борбе, јер је немогуће борити се против доброг афоризма, пошто је он финални производ људског духа.
„Прави афоризам је свемир у капљи воде“, закључио је Мартин Кезел, уз напомену да је његова специфична тежина често немерљива. А Исидора Секулић је хумор назвала алхемијом која претвара крвожедног вука у питомо јагње. Можда и Чотрић помало верује да се хумором може поправити свет.
Биографију Александра Чотрића је све непотребније писати, а афоризме је у принципу непристојно тумачити. Зато у овом тексту нема ниједног цитата из његове књиге, већ само неколико афоризама у антрфилеу.
Хране има довољно.
Али постоји вишак становништва.
Ваистину лажу.
Ми јесмо најгори, али од нас нема бољих.
Није тачно да се сви у влади праве луди.
Неки су природно обдарени.
Медицина је толико напредовала да сад људи умиру здрави.
Прво скочи па реци – у помоћ!
Закон о информисању је либералан и демократски.
Не предвиђа смртну казну.
Србија може да храни целу Европу, али оно што ми највише производимо није за јело.
Наша земља је у транзицији.
Нестаје са политичке карте.
Вратили бисмо се на Косово после наше победе, али не дозвољава нам поражени.
Срби ће се вратити на Косово.
Чим добију визе.
Други народи су на комунизам ставили тачку.
А ми три тачке!
Народ ретко греши.
Једном у четири године.
Код нас постоји опозиција која се бори за власт и опозиција која се бори против власти.
Вођа је изгубио главу, али се то није ни осетило.
Рекао сам шта имам.
Сада ништа немам.
(Мр Радован Вукасовић, „Београдске новине“, 26. мај 2000.)
ПИСАЦ ПРОФИЛИРАНЕ ПОЕТИКЕ
(О књизи „Пета колона“)
Књигом афоризама „Даћемо ми вама демократију“ Александар Чотрић осведочио се као књижевни стваралац од угледа и показао сву раскош свог бриљантног књиженог талента. Том збирком афоризама Чотрић је сигурним кораком ушао трајно у нашу сатиричарску књижевност која, барем када је о афоризму реч, неспорно спада у светски врх. Корпусом афоризама „Пета колона“ овај писац младе генерације само је снажније потцртао своје место у југословенском афоризму; верификовао је свој стваралачко-морални кредо и легитимисао се као интелектуалац који је на висини духовног задатка, са одговарајућим моралним дигнитетом. Његове афоризме краси препознатљивост по особености талента који се уклапа у књижевну културу и није пука досетка, интелигентна, али непроживљена.
Већ у првој књизи Чотрић је многе гноме и сентенце познатог ауторског порекла и из ризнице populi vox обогатио својим ауторским садржајем и дао им димезнију више, да просијају у руху сатиричарског умећа. Чотрић је писац профилиране поетике и с даром да реагује одмах, пресуђује брзо, хируршки прецизно засеца друштвене и политичке патологије, али не мање и карциноме традиционалног карактера који се споро мења и тврдоглаво одбија да укорачи у доба демократије. Међутим, афоризми попут Чотрићевих асоцирају и на добра времена када су политички моћници практиковали начела талиона и мало их обновили сагласно ексцесном понашању сатиричара. У недавној политичкој оптици начело „зуб за зуб“ преобликовано је у практичну мудрост „око за око које неће да види како му се каже и глава за сатиру која не поштује светле тековине“.
Бриљантни таленат и ум једног писца, с обзиром на некрофилну добробит, не може бити разлог да се сатиричар не ухити и против њега не предузму одговарајуће педагошко-санитарне мере, јер тврдоглаво настоји да одмерава идеолошки неподобним мерилима и вазда тражи длаку у јајету. Чотрић је један од књижевних стваралаца који нас годинама буде из мемљиве поспаности у јеку привикавања на општи мрак и сивило. Он стално указује на грешност против начела историје и еволуције. Људски је грешити, али Чотрићева злоупотреба ове утешне мудрости преобликована је у афоризам: „Њихова једина људска особина је што греше“. Већ на првој страници своје књиге Чотрић је починио неколико нимало наивних кривичних критичких дела, тако да треба жалити што је институција цензора укинута. Кад се ставља у улогу инвентивног психолошког критичара, Чотрић на свој начин „злораби“ и чувену мудрост из Јеванђеља и кује недопустиво иронично убојит афоризам: „Трн у оку мог брата боде ми очи“. Искуство векова каже да се трн у братовљевом оку најбоље ликвидира ако се извади око или брат уништи, чиме се смањује квантум трновитости света. Али, Чотрићу ништа није свето! Његова истрајна хајка на наше антологијске глупости, којима смо већ и свет задивили, дира у наш национални понос и ремети опште јединство у политичком мртвилу.
Са становишта опште летаргије и сигурног ходања ка гробу свако призивање промена, буђење политичког ума и рационалности веома је опасна делатност. Зар се историја давних народа и цивилизација не реконструише баш из гробова? Чотрић то заборавља и свој књижевни дар користи како би зауставио прегресивно ширење гробља диљем наше поносне отаџбине, која је умеће умирања усавршила и с одговарајућим политичким вођством све више у томе напредује. Додуше, његов морбидан афоризам: „Најдуже се може ићи путем који никуда не води“, савршено одговара стварности, али има неподношљиву дозу ироније која одудара од опште прихваћеног укуса смрти и истрајног ходања у Недођију. Навигатори, за сада, добро држе кормило брода и, ако Бог да, ускоро ћемо угледати велелепне обале Недођије и коју смо толико жарко желели. Разочаравајући је писац који тврди: „Или ми не пропадамо, или дно не постоји“. Деценијама је овде увежбавано пропадање и чуди Чотрићева зачуђеност и злурадо очекивање да схватимо да смо пробили дно. Ипак, наши импресивни резултати у пропадању показаће да смо ми дежурни шампиони пробијања сваког дна. Наше поливалентне могућности и моћ српског плурализма непотребно узнемиравају Чотрића који каже: „Два Србина, три странке, четири државе“. Ова карактеролошка жаока нашег писца, додуше, луцидна и веома заједљива не мора да брине, јер поменуту особину калили смо вековима на моћном тоцилу познатог нам ината и ковали ту легуру у ватри жестоких мржњи и садизма пред којим свет може само да буде запањен (sic!) Свет је, ипак, само свет, а достигнуће је на крају двадесетог века бити – полусвет!
Чотрићев болан и саркастичан напад на идеју о Великој Србији и њену реализацију видљив је у афоризму: „Сигурно ћемо створити Велику Србију. Научно је доказано да се пустиње шире“. Овим афоризмом Александар Чотрић се осведочио као петоколонаш и научно је потврдио да је сатиричар, у принципу, биће против напретка и склоно дезавуисању нашег прогреса. Није увидео да је битан напредак, па макар и у ширењу пустиње јер оне се могу разумети као једина пристојна места и оазе смрти у општем цивилизацијском окружењу које пуца од обиља живота. Наше кланице раде пуним капацитетом, пребацују планове, гробља постају све већа, многе ливаде су пошумљене крстачама и мермером који не мора да се окопава, коров у стопу прати свеопште засађивање лешева, ништавило буја несмањеном жестином и у том општем просперитету петоколонаши уносе мало пометње, али безуспешно! Живот има лепу особину да из њега нико није изашао жив, а ми смо само убрзали тај процес и усавршили патенте за производњу општег посрнућа, те тако дали крупне прилоге постмодернистичким деструкцијама, за које Запад нема смисла, иако је постмодерна његово чедо. Велика Србија спонтано, са много елана, расте у Велико Гробље и ту је битна једино величина, док су квалитативне разлике између живота и смрти небитне нијансе.
Принципијелно се не поставља питање да ли ће сви Срби бити у једном гробу или држави јер ми не ситничаримо и границе Србије већ су солидно обележене хумкама, највишим торњем наше политичке памети.
Очигледно, Чотрићу ни гробови нису свети и његово призивање демократије, реда и поретка, закона, устава, слободе и правне државе треба разјмети као покушај да се дезорганизујемо тим бајатим арефактима и реликтима времена која су већ за нма. Ми, практично умиремо изван времена и остварујемо последње матафоричке домете наше политичке некрофилне филозофије која презире смрт и стоички је чека. Сва је прилика да ће од нас и смрт да се уплаши, јер мора увидети да нам не може ништа. Овде се неподношљиво лако умире! За оволику драматику живота и хамлетовска дилема је превазиђена. Овде нема бити или не бити. Овде се ради о томе бити или убити. За сада су радикална решења боља јер убити је функционалније, мртви не праве проблеме, док са живима ствари мало другачије стоје. Зато овде све почиње да леже – У ГРОБ! Додуше, нешто од хамлетовских недоумица додирнуо је Чотрић у горком афоризму: „Можете да бирате: хоћете ли да живите са нама или нећете да живите“. Ова апотеоза демократских избора мало је разочаравајућа и треба је сматрати ауторовом инсинуацијом. Чотрићева антикомунистичка уверења измилела су и у овој књизи, али треба их читати у напреднијем тону: „Сви народи су комунисте послали у историју. Само су Србе комунисти одвели у преисторију“. Окорели љубитељ историје, какав је Чотрић, морао би да ода признање преисторијским назорима комуниста јер овај напредак на рубу другог миленијума јединствен је и типчан српски специјалитет. Како год било, не треба попустити захтевима историје и, по сваку цену, треба добити трку у рикверц, јер пећина је наше родно, архетипско пребивалиште и ако тај свети циљ не остваримо, може се рећи да су све жртве биле узалудне.
Свим овереним ходачима и љубитељима мрака као и увереним поклоницима катастрофе треба забранити приступ овој инфективној књизи, која хоће да омета улазак у Апокалипсу и да нас лиши топлоте Пакла. Завера против општег лудила треба да буде енергично осујећена и у то име је треба поздравити – опелом!
(Др Јовица Стојановић, „Српска реч“, 1997. година)
ДОБИТАК ЗА СРПСКУ АФОРИСТИКУ
(О књизи „Даћемо ми вама демократију“)
Тек што је изашла из штампе Чотрићева књига афоризама (Александар Чотрић, „Даћемо ми вама демократију“, Књижевна омладина Србије, Београд, 1993.), потврдио се до крајњих граница један од његових најбољих афоризама: „Рекли смо не, али то није наша последња реч“, каже Чотрић у својој књизи, а ових дана део српске демократске опозиције размишљао је о својој последњој речи након што је речено НЕ изласку на превремене парламентарне изборе.
Читаоци Чотрићевих афоризама објављиваних у „Српској речи“ навикли су на чињеницу да њихов значајан део има за циљ да јасно и језгровито одсликава актуелне политичке догађаје. Таквим Чотрићевим афоризмима својствена је рационалност која се очитава у готово математичким формама њихових записа. Међутим, тек након објављивања књиге (реч је, наиме, о избору афоризама – у књигу је ушло 265 одабраних афоризама, што не представља ни десети део Чотрићевог стваралаштва објављеног само у „Српској речи“) створила се могућност да на једном месту сагледамо све главне токове Чотрићевих књижевних напора. Најбољи Чотрићеви афоризми потпуно асоцирају на чувене Магритове слике на којима су приказани хиерреалистички детаљи стварности искидани и разбацани по равнима које се мешају на платну потпуно ирационално. „После рушења капитализма, уследила је обнова“, представља најбољи пример афоризма за ову нашу тврдњу. У њему имамо две до крајности реалне категорије које су нам владајући режими наметали током последњих педесет година; рушење капитализма и (послератну) обнову. Свака за себе делује попут споменика. У Чотрићевом афоризму ове категорије измешане су наизглед заумно. Повезане у целину откривају нам фантастичну слику о народу који руши само зато да би имао шта да обнавља! Да овде није у питању само ефектна књижевна конструкција показује и актуелни југословенски грађански рат – круг ће једнога дана бити затворен спајањем онога што је у томе рату насилно раздвојено.
Афоризам „Кад нас је Партија повела било нам је најтеже“, представља пример за форму у којој је написан и претходни афоризам, у којој је, иначе, афоризме најтеже писати. У овом случају реч је о незнатно измењеној пароли из Брозових (и данашњих!) времена која је непрекидно подсећала народ да га је партија повела онда када му је било најтеже. Преузимајући готово дословно ту чувену паролу Чотрић је незнатном језичком интервенцијом учинио да се она може читати и овако: од часа кад нас је партија повела било нам је најтеже! Чотрић је, дакле, ефектно изврнуо једну од најчувенијих комунистичких парола, а комунистима вратио терет који су они покушали да потисну у историју.
Примере за овакве конструкције афоризама налазимо на свакој страници Чотрићеве књиге. Наводимо још један: „Политичка емиграција се брани са слободе“. Ова формулација представља апсолутну истину са становишта друштва са развијеном демократијом и са те тачке гледишта је за афористичара готово неупотребљива. Међутим, Чотрићева политичка емиграција је и српска, а њена одбрана са слободе оличена је у њеном деловању у слободном свету у који се из Србије преселила: одбрана са слободе политичким неистомишљеницима режима у Србији и данас је могућа онолико колико је била могућа у првим годинама након завршетка Другог светског рата. Хапшење опозиционих политичара у току јунских догађања у Београду 1993. године и покушај актуелних власти да од њих учини политичке емигранте као услов да им се дозволи одбрана са слободе, најбоље говоре на којин начин је потребно читати овај наизглед двозначни Чотрићев афоризам.
Већ смо навели да је добар део Чотрићевих прилога у „Петој колони“ (редовна рубрика у Српској речи) подређен политичким циљевима које Чотрић као политичар заступа. Упркос тој чињеници, огроман део Чотрићевог стваралаштва далеко је од било какве дневно-политичке вредности. И онда када поједини његови афоризми зазвуче само као одјек неког догађаја у чијем је средишту био Чотрић са својом странком, испостави се да је тај звук био привремен и да га треба другачије тумачити. Много је примера који илуструју ову тврдњу. На пример, када Чотрић каже: „Открићемо ми ко је бескућнике извео на улицу“, учини нам се да се он изругује српским социјалистима због њихових покушаја да пронађу „организатора“ јунских догађања пред Савезном скупштином, иако је било белодано јасно да је већина тада окупљеног народа пред Скупштина обескућена управо деловањем српског режима. Међутим, Чотрићеве речи неколико месеци касније добијају другачији смисао. Народ је заиста на улицама у редовима. Читав народ је у редовима. Чотрићев афоризам прераста у оптужбу: Ви који тражите оне који изводе демонстранте на улице извели сте читав један народ на улице! Чотрић је показао, дакле, да је оптужница коју је последњих година писала српска партија на власти против демократске опозиције стигла на адресу тужиоца.
Тешко је пронаћи пример аналитичких текстова који убојито разобличавају резултате деловања српског режима као што то чине Чотрићеви афоризми: у једној реченици дата је прецизна слика тих резултата. Када Чотрић каже: „Народ је доживео катастрофу, али је његов национални интерес заштићен“, суочава нас са сјајним примером описа учинка српског режима коме се нема шта ни додати ни одузети. Потрошене су стотине страна у опозиционим и слободним новинама да би се објаснило народу да његов национални интерес не може да буде заштићен ако му је држава пред сломом. Чотрић је читав тај напор објединио у једној јединој реченици.
Претходни пример илуструје Чотрићеве афоризме написане у строгој политичкој форми. Са готово истом идејом написан је афоризам: „Народ је го, али се краљ на усуђује да му то каже“, који преврће ону о царевом оделу. Тако Чотрић уводи елементе крајње литерарног у текст који преозбиљно политички звучи. Коришћењем литерарног Чотрић залази у искуства из детињства (поштујући правило да је литература успешна онолико колико је у њој успешно транспоновано искуство из детињства), што сјајно одсликава афоризам: „Чињенице памтим, историју пишем“. Чотрић слика неукост аутора Историје писане за потребе победника користећи дечије искуство из учења математике (два пишем... један памтим!). Тиме је све рекао о историји која нам се саопштава из пера партије на власти. Завршну слику овога проблема Чотрић даје овим афоризмом: „Није тако било, али то не умањује наш успех“. А шта све њих спречава да остваре успех? И на ово питање Чотрић одговара ефектно: „Нашем колосеку сметају прагови“!
Када у Чотрићу проговори политичар, онда добијамо афоризме попут овога: „Ми морамо народ заштитити од напада појединаца на руководство“, или овога : „Да су донели другачију одлуку, и то би била воља народа“, или овога: „Србија није учествовала у овом рату, али је у њему изгубила све претходне“.
Бриљантна црнохуморна кратка прича о грађанском рату на просторима бивше Југославије представљена је овим афоризмом: „Мене и мог комшију само смрт може да растави. Зато сам га и убио“. Ову слику допуњава афоризам после кога сатима мислимо на Вуковар: „Из даљине нам се учинило да ослобађамо град. Кад смо се приближили видели смо да нема ничега“. О ослобађању и спорним територијама Чотрић каже: „Пружали су жесток отпор. Све док их нисмо ослободили“ и „Били смо принуђени да се повучемо. И том приликом заузели смо спорне територије“, чиме је употпуњена слика апсурда коју је собом донео наш грађански рат.
О правној држави каквом је замишља владајућа партија Чотрић каже: „У другим земљама може се рећи све што је код нас законом дозвољено“. Ипак, иако Чотрић саопштава да „у почетку беше реч“ и да је „одмах затим уследила цензура“, његова књига измакла је цензури. То је добитак за српску афористику. То што је цензурисана промоција његове књиге у СКЦ-у само потврђује следећи Чотрићев афоризам: „Без обзира што је то било пре педесет година, ми смо одмах реаговали“. О поменутом полустолећу Чотрић каже и ово: „Ми смо за педесет година створили историју дугу неколико векова“.
Читајући Чотрићеву књигу уверавамо се да је њен аутор један од оних стваралаца пред чијим делима властодршци гласно узвикују: „Зашто се књижевници мешају у политику? Ни ми не читамо њихове књиге“! При томе цитирају управо Александра Чотрића.
(Милена Поповић, „Голаћ“, Параћин 1994. година)
ИЗУЗЕТНО ДУХОВИТ АУТОР (О књизи „Кратки резови“, „Српска реч“, Београд, 2004.) Савремени начин живота наметнуо је многа нова правила и обрасце. Наметнуо је бржи ритам, па сви некуд јуре и журе чак и кад не знају где су пошли, те се успут, у безглавој јурњави, изгубило и оно што је ваљало сачувати, неговати. Непримерена грамзивост наших савременика, нарочито оних на власти и оних који се боре за устоличење, одраз су парадоксалности ововременог живљења. На једној страни таса налазе се они који стварају, на другој они који руше. Рекло би се: ништа се није променило од када је света и века, вечита борба добра и зла - само је техника стварања али и уништавања напредовала. Да је помахниталу стварност сада тешко вратити у границе реалности, или барем у некакве моралне оквире, сасвим је јасно, али би можда помогло када би свако од нас направио кратак рез и пустио да проговори глас савести. Да такав рецепт није без основа говори и најновија књига афоризама Кратки резови, Александра Чотрића. Збирка афоризама Кратки резови, четврта је по реду књига овог још увек младог и бунтовног аутора. Намерно подвлачим младог, јер није необично да се године често узимају као мерило вредности - "тако млад а већ..." - стога је и Милан Бештић у реценији за ову књигу написао: "...тако је у тридесет осам година живота овог писца смештено чак двадесет година сатиричарског радног стажа. У тих двадесет година смештене су четири књиге... ". Са друге стране, они који не познају мукотрпност писања књига афоризама могли би помислити да је то сасвим скроман број наслова. Али није тако! Избрусити неколико хиљада минијатура је више него сизифовски посао. А у земљи у којој су сва правила и норме окренуте наглавачке, то је утолико теже.
Није Србија зона сумрака.
Овде се баш ништа не види.
Да нисмо водили братоубилачки рат,
не бисмо ни знали да смо браћа.
Пошто смо се ујединили,
непријатељу је преостало само да се наслађује нашим сукобима.
Тражећи пут из зоне сумрака, измучени, обневидели, свако у потрази за оним што је изгубио - неко за главом, неко за разумом, распршио се народ на све стране, ко на небо, ко под земљу, а оно што преостаде захвати у болесно ткиво више него што је могао поднети. Стога је било потребно начинити много резова, кратких али и оних великих, како би се досегло до самог корена, до суштине посрнућа.
Сећирајући ткиво болесног друштва, Александар Чотрић је кренуо од најширег захвата, од државе, да би га хијерархијском лествицом постепено сужавао на појединачне или мање опасне сегменте. Широка скала проблема која се из дана у дан проширивала, чинила је стање безнадежнијим. Као да нема краја пропадању, бездан се чинио све већим и мрачнијим и усисавао и оно мало преостале позитивне енергије.
То, међутим, није могло обесхрабрити овог изузетно духовитог аутора, да се и поред тако мрачне слике не насмеје, да не покуша својим искричавим духом и друге да увуче у ту своју чаролију, заједно са протагонистима који су нас извргли руглу.
Променили смо слику о Србији.
Раније смо изазивали сажаљење, а сада нам се смеју.
Постали смо део Европе.
Срамота ме је да кажем који.
Лепо васпитање аутору налаже да се служи бираним речима (а читаоцима да читају између редова), да погрдну реч стилски вешто укомпоновану не пожели да препозна ни онај коме је упућена, чак и онда када је осећа као директно обраћање.
Власт их није покварила.
И сада су такви да гори не могу бити.
Тематски разнородна, збирка Кратки резови, специфична је и по томе што обухвата веома дугачак период страдања; на 120 страна распростире се период од колевке српства и Косовског боја, преко турског ропства, до новијих ратова и данашњег скретања у Европу, речју сва наша скретања. Из тог обиља тешко је издвојити најупечатљивије делове, зато је најбоље да прочитате ову књигу и са пар кратких резова извучете оно што вас се навише дојмило. (Весна Денчић, „Српска реч”, 4. фебруар 2004.)
РАСКОШНОСТ ЛИТЕРАРНОГ УМЕЋА (О књизи „Приче пред буђење“, „Алма“, Београд, 2007.) У Чотрићевим причама нема произвољности, случајности, импровизације и распричаности. У њима ништа није сувишно. Композиција је чврста, а језичка и стилска средства крајње су функционална.
Налазећи увек адекватан сатирични израз, аутор на свакој страници демонстрира разноврсност и раскошност свог критичког и литерарног умећа.
Будући да је по таленту афористичар, Чотрић стално пркоси ишчекивању и вероватноћи. И зато већина његових прича има крајње необичну и неочекивану поенту. (Александар Баљак, књижевник) ЛЕКЦИЈА УСПАВАНОЈ САВЕСТИ
Александар Чотрић: «Приче пред буђење», Алма, Београд 2007 У једној личности, овог пута, стекоше се политичар и сатиричар, што је, срећом, условило и произвело књигу за буђење свести. Александар Чотрић члан је Српског покрета обнове, активан и важан човек у друштвеним збивањима, био је државни секретар Министарства за дијаспору Републике Србије, а уједно један је од најбољих домаћих афористичара. Његова политичка активност је, уверавамо се, као поручена за његову сатиричну делатност!
Чотрић је рођен 25. септембра 1966. у Лозници.
Дипломирани је правник.
Од 1984. објављује афоризме у многим листовима. Хумористичко-сатиричне приче пише од 2003. године.
Објавио је сследеће књиге афоризама: Даћемо ми вама демократију (1993. и 1995), Пета колона (1997), Недозвољене мисли (2000), Кратки резови (2004) и Гола истина (2008), као и књигу Обележене приче (2006).
Добитник је више награда и признања. Заступљен у многим антологијама и зборницима. Афоризми су му превођени на енглески, пољски, немачки, француски, словеначки, мађарски, румунски, шпански, македонски, руски, албански, русински, словачки, чешки и бугарски. Припада Београдском афористичарском кругу.
Делови књиге о којој говоримо (издала београдска Алма 2007), подсећају, донекле, на самокритику и аутоиронију, јер је очигледна победа хумористе над 'умористом', тако да би се цео рукопис могао сматрати лекцијом успаваној савести. Аутор се узвисио над ауторитетом властите функције и ауторитетима својих страначких и супарничких колега. Тако је дошло до својеврсног хумористичког (а и менталног) дијагностицирања гласачке и сваке друге кампање, као и бројних, социјалних и социолошких појава.
О изборима читамо следеће: Кажу да се највише лаже после лова, за време рата и пре избора. Током изборне кампање живимо фантастично јер смо окружени самим измишљотинама. Стварност се тада изопачи и нема никакве везе са оним што говоре фунционери на власти. Политичари нам у кампањи причају све што хоћемо да чујемо.
У причи „Мондијалисти“ уводни део гласи: Мондијалисти воле цео свет, осим своје земље. Разумеју све људе, осим оних који говоре њиховим матерњим језиком. Верују да живе у најбољем од свих могућих светова и најгорој од свих могућих држава. Мондијалисти су модерни комунисти који се залажу за одумирање своје државе. Што је њихова држава мања, они су све већи мондијалисти.
Завршница приче „Договор“ је најдраматичнија и најжалоснија и са претходном има узрочно-последичне везе:
- Можемо ли сада да пређемо на потписивање коалиционог споразума? – запитао је крупни брадоња, с томпусом у руци, који је отворио састанак.
Присутна двојица сагласили су се с њим и ставили своје потписе испод документа који је регулисао права и обавезе договорених страна које деле власт у држави. Наздравили су чашама вискија 'чивас' специјално отвореном за ову прилику.
И овим свечаним чином завршен је састанак шефова страних обавештајних агенција на служби и нашој земљи.
Кажу за песнике да су пробуђени део народа, а за сатиричаре би се, онда, могло рећи да су будилници. Премда је у данашње време стварност смешнија и жалоснија од свих комедија и трагедија. Народна изрека да у свакој шали има пола истине, овде је више него примењива. У Чотрићевим текстовима, наиме, истина је чак присутнија него у званични извештајима одговорно-неодговорних фактора. Горке истине, у хумор одевене, чине се мање горким, а последице, са задршком, су једнако неминовне.
Још неколико изразитих примера сатиризованих (и) сатирских случајева.
„Ишчекивање“: Министар се спрема да одмагли ван границе, кад му јављају да су стигла црна кола са полицајцима. Већ је помислио да ће платити за све неподопштине које је свом народу приредио и да му је бекство осујећено, кад га обавештавају да је коначно постигнут договор о новој влади и да је 'тамо он' поново изабран за министра.
„Деманти“: Утицајни тип тражи деманти свега оног што је, као његова изјава, објављивано, с тиме што унапред најављује да ће и овај свој деманти под хитно демантовати.
„Избори, лажи и видео траке“: Током месеца кампање, исте новине стално мењају свој став према одређеној страни, зависно од њених освојених гласова.
„Искреност“: Јединка ће шефу свашта скресати, док огледало пред којим стоји, на крају, не пукне.
„О мандату“: Особа коју су највише опањкавали, замерајући му све и свашта, да би , онда, за њега гласали, јер противкандидати су много гори.
„Јединство“: Председник странке хвали се да је све ОК и да нема другачијих мишљења, ни раздора, пошто је, коначно, једини остао у тој странци.
„Пацијенти“: У карантину су здрави и нормални, да се не разболе од осталих.
„Вашар“: На митингу министар не зна ни где је дошао, ни коме се обраћа, али, зато, сипа обећања као из рукава.
„Променада“: Отац из унутрашњости тражи сина студента по Београду, али називи улица су толико измењени, да не успева. Проблем је и са повратком, с обзиром да се , у међувремену, промене прогресивно множе.
„Један дан народног посланика“: Представник народа док подигне све хонораре, дневнице, путне трошкове и остале принадлежности, не стигне ни да присуствује заседању Скупштине.
„Комшилук“: На сваком кораку, дискутује се о политици, па се, начисто ошамућен , човек врати из дућана и са пијаце, а ништа не купи.
„Аргументи“: Нико не успева да изговори реченицу, ни реч, до краја, у ТВ дуелу конфронтираних парламентараца.
„Мој народе“: Све се, значи, само формално зове по народу, све се, тобоже, ради у његово име, све је народно тек реда ради... Народна скупштина, Народно позориште, Народна банка... Него да пробам на Народном универзитету. Па ако не могу да будем професор, бар да се упишем као полазник, теши се сиромашак кога нигде нису пустили да уђе.
Тиме је, ето, ако не све, оно бар доста тога, речено.
Радомир МИЋУНОВИЋ
|
Критике 
