Када се данас  помене „Јеж“,они који у новинама читају само оно што су сами написали, упитају се: 
-Јеж? Да ли тај лист још излази?

И док на нашем јединственом тржишту опстаје само жута штампа свих боја и новинарство згодно за брисање, како прозора, тако и осталих осетљивих места, Јеж стиже до седамдесет петог ошишаног рођендана.

Излазити седамдесет пет година био би подвиг и тамо где не знају шта је то економисање слободом говора, цензура и српски закон о информисању.

Иза овог јубилеја лежи право чудо, и то не толико чудо природе, колико чудо друштва. 
У ових седамдесет пет година, Јеж је пред народ изашао преко три хиљаде пута.

О дометима сатире коју негује овај лист говоре прилози  сабрани у седамдесет пет комплета. 
Ти томови су једна од најбољих антологија сатире свих времена.

Данас смо се окупили да покажемо како и сада, иако је мимо света, учествује у ширењу пандемије, глобалног отопљавања и светске финансијске кризе, сваки Србин у својој кући, поред лап топа, биометријског пасоша и кредитне картице, мора да има и Свето писмо, Пелагићев „Народни лекар“, Вујаклијин речник и најновији број „Јежа“.

Ми ћемо вам вечерас показати, зашто Јеж. 
Ево, у најновијем броју, јежеви сатиричари пишу првом међу себи једнакима. Погађате, реч је о председнику Борису Тадићу. Тадић добија много писама. Кад би само отварао своју пошту, председник не би морао ништа друго да нам ради.

Тадићу пишу и обични људи, и државници, и невладине организације, и медији, пишу му, бизнисмени и тајкуни, пишу му Срби из дијаспоре, Срби из друге Србије.

А, пишу му и остали грађани којима је он председник. Али нашем драгом председнику никада нису писали сатиричари. Оно, јесу сатиричари писали о Тадићу, али Борису се до данас нису јављали ни писмом ни разгледницом. Како и по Марфијевом закону који се једини у Србији на све подједнако односи, све што мора да се деси, има и да се догоди, дошао је тренутак да и српска сатира пресавије табак. Када су већ сви помислили, а неки се и обрадовали, да ће о судбини „Јежа“ одлучити они који су за то најпозванији, а то су у транзицији: бивша дактилографкиња, екс шофер, формер чистачица, некадашњи курир и дојучерашњи ложач, и чија је једногласна пресуда гласила „Разваљуј“, јавио се стари „јежевац“, а данас најуспешнији српски штампар, власник узорног „Графипрофа“ и рекао:

„Ја ћу да наставим да штампам „Јеж“ без икакве накнаде“.

Од тада је прошло скоро пола године и захваљујући нашем Гранд пријатељу, Слободану Филиповићу, „Јеж“ редовно излази, да би и на папиру дочекао своју седамдесетпетогодишњицу.

Због тога смо одлучили да Велику награду „Јежа“, "Гранд пријатељ" први понесе господин Слободан Филиповић.  

(Срба  Милин на прослави 75. година „Јежа“)