Куд се деде некадашња духовитост? Где нестадоше онолики шерети? Шта би са кључним чимбеницима српског „идентитета»: непосредношћу, дружељубљем и весељаштвом? Су чим ћемо јадни у Јевропу? Какви ћемо бити кад нам време заиста постане новац кад смо сморни и суморни и кад смо шворц? Нема више добрих вицева.

Замукли су и наши легендарни афористичари (иако би логично било да им ова времена иду наруку). Нема се данас у Србији човек чему честито насмејати.

Нека прича ко шта хоће о томе да су времена тешка, а ситуација озбиљна; ја не памтим време када овде времена нису била тешка (и тежа од ових), а ситуација озбиљна, па ипак до пре петнаестак година, боље српске кафане биле су својеврсни смехотресни кабареи. Да и не говорим о буфонеријама у позоришним бифеима. А кад смо већ код позоришта - и комедије се све ређе стављају на репертоар. Преовладала филозофија. И политичка филозофија. Ко не зна шта хоћу да кажем, нека оде на ручак у „Мадеру“. Само ће му се касти.

Одсуство духовитости, позитивног лакрдијашења, простонародски - сваковрсне зајебанције - уопште не значи да смо постали озбиљно суморно друштво, каква је на пример била Пруска Фридриха Великог; то у нашем случају значи нешто много горе - да овде више нема духа. Али ни то још није најгоре, и теолози и филозофи се, наиме, слажу да дух обитава искључиво тамо где и слобода. Пошто и теолозима и филозофима верујем више него актуелним спин докторима и аналитичарима, морам закључити да је за аутократске владавине друга Старог и СФРЈотовског вакта парадоксално овде било више слободе него данас у - додуше на силу - самосталној и демократској Србији. Стојим иза тога. Слобода се не исцрпљује искључиво неспутаношћу кретања и папирантим списком уставних и законодавних лепих жеља. Слобода је, можда више од свега тога, могућност ослобађања. Тако је некако говорио и Хегел: „Слобода није ништа; али стећи слободу је све“. У том смислу, под чврстим Валтеровим режимом могућност ослобађања је била снажан ветар у леђа свим људима који су тежили ослобађању. И та тежња се манифестовала, истовремено вршећи тихи рад ослобађања, на два начина: као општа и освежавајућа духовитост и као врхунска уметност. 

Онда су дошле „демократске промене“ после којих је слобода формално освојена (вишепартијски систем, слобода говора, бла,бла,бла), али је све друго остало по старом. Није се наставило са процесом ослобађања. По обичају, стало се на пола пута. Могућност слободе је осујећена сумулакрумом слободе. Можда и заувек. Ту системску грешку петооктобарског преврата инстинктивно су искористили сви они који врхунцем слободе сматрају чињеницу да нису у затвору (мада би многима тамо било место) и ти су се разбашкарили у својој природној средини - затуцаности и неслободи. Бојим се да смо доспели у ћорсокак. Да ћемо се начекати док поново не крену бар добри вицеви, ако не и више форме духовитости и духовности. Јер, потегне ли се питање слободе, државници упиру прстом на папирнати вишепартијски систем, слободу говора и на бла,бла, бла. Здраво се љуте. 

„Нема више државног прогона политичких противника.“ То је донекле тачно. С тим да профитабилни систем неслободе сада насиљем одржавају навијачи и патриотске НВО. Него, јесте ли чули онај виц: „Шета Божа Ђелић Кнез Михаиловом са мртвом кокошком на глави?“ Нисте. Нисам ни ја. Надам се да ћемо га ускоро чути. 

(Светислав  Басара у листу  „Данас“,
14. јануара 2009.)