О томе је писао и Лотреамон. Именујући зло човек тежи добром. Сакривајући и камуфлирајући га, он га само појачава. Код Марковића метафизичко, идеолошко Зло, говори и пева, светкује свој празник, али не пригушено и напето као код Новице Тадића, него разобручено, што је особина сатире као жанра. Искушава овде аутор границе смешног, лексички, стилски. Како се човек шали, шта му је смешно а шта не, говори о границама његове личности. Не праве се исте шале у УКС, СКД или у Форуму писаца. На РТС или у Е-новинама. Обично, шта је једнима смешно другима је глупо или одвратно. Свако бира своју меру ослобођености. Марковић помера границе (необузданог) смеха захваљујући отвореном суочењу са Страшним. Он успева да се на одговоран, плодотворан начин шали и са ужасним стварима. То је, на пример, геноцид почињен у наше име. Мера хумора је и мера етике. Марковић је ту, уједно, и немилосрдан и лак.

Песма која уводи  у књигу, Пилећи мозак, говори о универзалном узроку сваког зла а то је глупост  и поквареност суженог видокруга  човека, паланачке свести, која је тако добро анализирана и у познатој књизи Радомира Константиновића. Следећа песма, не случајно, говори о спаљивању књига, узимајући за потку познату песму Бранка Радичевића. То је и пародични манир Томислава Марковића, он користи познате песме и мењајући им речи производи урнебесне резултате. Шантић, Јакшић, Попа и други, као и познате песме поп културе (Ролингстоунси, Прљаво казалиште, Балашевић) користи он за своју катарзичну језичку игру.

Политички директан, аутор именује све по њему највеће  загађиваче друштва, било да су они  из сфере политике, цркве, медија, државног апарата, академске популације, уметничких кругова. Он проговара на њихова уста, реториком мржње и обмане, манипулације, дописује оно што они подразумевају, доводи до крајњих консеквенци један назадни став и поглед на свет. Користи он за то све могуће форме изражавања: оглас, савете за бољи живот, конкурс, химну, препев, новински извештај и вест, позоришни репертоар и ТВ програм, унутрашњи монолог, писмо, e-mail преписку, политички захтев и психолошки тест, јеловник, дневник, црквени тропар, епиграм, писани састав на тему, хаику поезију, пословни оглас, поезију за децу и др.

Текстови у  књизи, наравно, неједнако су духовити, зависно и од укуса читаоца, али  се може рећи и да код неких дужих  прозних радова аутор губи на оштрини  и снази. Текстови Српски символ вере и Српска духовност (за овде и за понети) имају посебну снагу јер дирају у највеће митове нашег национализма, хумором залазе у најгушћи (не)духовни мрак. Марковић јаку негативну силу друштва види у лажном, кич православљу које је заменило комунистичку идеологију а да се, у ствари, као кобајаги негирајући је, савршено надовезује на њу. Иза свега стоји новац, центри моћи који користе свој привилеговани положај и владају овим просторима изазивајући ратове и кризе а представљајући се као спасиоци народа. Спрега са литературом која је у служби накарадне идеологије, нешто је веома важно за те центре моћи. Ту симптоматичну тачку феноменално опева Томислав Марковић.

Једини позитиван  текст у коме видимо алтернативу  мапираном друштвеном злу и у  коме аутор долази и до свог гласа је песма Urbi, orbi et клин-чорби, у поднаслову Манифест гастронаутизма. Играјући се именима писаца, књига и културних феномена, сервирајући их као имена за јела у имагинарном јеловнику светске кухиње, Марковић показује шта нам је потребно да би превазишли своје фрустације. То је отварање према свету и прихватање тековина европске и светске културне баштине. На мање од тога Марковић није спреман што је језички раскошно показао у овој књизи. Треба рећи и то да ову изузетну и необичну књигу прати и аудио ЦД са неколико песама из књиге у извођењу уметничке групе Ах, Ахилеј.