Представљамо  мање познате афоризме Станислава Јежија Леца који су први пут објављени 1996. године у Пољској, тридесет година после ауторове смрти. Ове афоризме приређивачи су пронашли у Лецовим забелешкама, бележницама и на салветама, пошто је он имао обичај да афоризме пише у ресторанима, док испија кафу.

„Неочешљане мисли“ превела је Барбара Крижан Станојевић, Пољакиња која ради као универзитетски професор у Загребу. Афоризми су у Хрватској објављени у две књиге - 2002. и 2006. године.

Кад власт лежи на улици,
требало би проверити  у каквом је стању.

Скратили су га за мисао.

Прекасно сам  схватио да сам млад.

Критика државних органа
обично има  одраза на органе критичара.

Провео сам  дан веома корисно.
Живео сам.

Некад је грађанин гурао новац у чарапу.
А данас је бос.

Гаранција мира:
Закопавање ратне  секире заједно с непријатељем.

Нисам завидан.
Ако треба, непријатељу  могу обићи
и гроб на Алеји  заслужних.

„Не би ли све то могао рећи једноставније?“
„Могао бих, али ми не би платили“.

Једном ће сви  људи бити као браћа –
и опет ће почети од Каина и Авеља.

Његова надареност види се
по избору речи које заобилази.

Писци не беже од стварности –
осим ако их она прогони.

Неки својим стваралаштвом граде надгробне  споменике,
а неки копају гроб.

И сам ћеш  након смрти на себе заборавити,
а о другима  да не говоримо.

Кад се човек ни у шта не разуме,
може се свега  прихватити.

Слобода је некад  била утопија.
Данас није чак  ни стварност.

Ко апелује  на свест,
не признаје јој првостепеност.

Откад сам га упознао,
више га не познајем.

Мрачне мисли  брже су од светлости.

Повремено се питам,
да ли је живот  заиста човекова судбина?

Ко поседује генијалност, надареност, образовање и  слично,
њему би добро  дошло и мало дрскости.
Ономе, пак, ко је дрзак споменуте ситнице не требају.

Треба само издржати живот,
а након тога ћемо се већ некако снаћи.

Каснији хришћани нису могли бити потомци
оних које су у циркусу растрзале Неронове дивље звери,
него они из масе гледалаца навијача.

И након неких  аплауза требало би опрати руке.

О песнику Х: Недостатак талента надокнађен му је бројним књижевним наградама.

Владар је обећавао: „Стварност ћу претворити у бајку“.
То је и учинио. Ништа више није било истина.

Непрестано ме питају: „Пишете ли веће ствари“?
„Не“, одговарам, „само велике“.

Кад поскупљује маслац, сигурно је у земљи боље.
Људи очигледно  могу више платити.

Решио сам прастаре укрштене речи.
Испало је: ИНРИ.

Ниједан Бог  није преживео губитак верника.

Кад ме гледа  – рекао је Х о Z – видим како се у његовим очима огледа глупост.

У држави Х су осуђеницима лишеним слободе
у казну урачунавали  боравак у држави Y.

Како је чист био Пилатов гест.

Он је рушевина од човека,
али унутра нема ниједног духа.

Постани човек!
И мајмуни су већ у томе успели.

Целог живота сам  кријумчарио.
На граници  између лирике и сатире.

Психопати имају барем ту сигурност да имају психу.

Ко је био  министар културе у доба Шекспира?

Сатиричару! Чудиш  се да те не слушају?
Истину говориш  у очи, уместо да је шапућеш у ухо.

Тврди режим  је најлакше створити
од меких поданика.

Често стрепим  од оних који некој ствари посвете и срце и душу. Касније су понекад и без срца и без душе.

Чувај се када некога претичеш,
да не би морао  пред њим бежати.

То што сам  неустрашиво смрти гледао у очи, није ништа.
Пре тога сам  животу гледао у очи.

Реч чудно девалвира.
Из оптицаја треба најпре повлачити оне крупне.

Не постоје  вечне истине?
Можда, али лажи постоје.

Суманито сам  пљескао.
Било ми је загушљиво.

Вера у папир  је мистична.
На њему се пишу гаранције о вечности гранита.

Гробари немају мртву сезону.

Љубав помаже живети?!
Да, следећем нараштају.

Преспавао сам  своје снове.

Најјаче страсти  су у тренуцима слабости.

Има толико знања  у глави,
да му је понестало  места за сопствене мисли.

У водоравном положају мозак није изнад других органа.

Нестаје наш осећај за естетику.
Једемо гуске, уместо лабудова.

Каин је убио брата.
Још није имао рођаке.

Пишем кратке реченице.
А већ колико пута су ми рекли да за њих нема места.

Како би му осигурао мучеништво,
Бог је свога  сина представио као Јеврејина.

Носи барјак маскирне боје.

Борба међу половима одвија се
помоћу традиционалног оружја.

Ко говори „ми“,
не мисли на себе.

Сатира би требала  ходати на прстима због суптилности,
а не због страха.

Понекад треба  све окренути на главу,
да би стало  на ноге.

„Стрвино“! –  рекла је хијена.
И прождерала је.

Када звери  подмећеш ногу,
запамти да их има  најмање четири.

Да ли је афоризам осуда?
Јесте у односу на аутора.

Јесам ли искрен?
Јесам, али своју  искреност кријем.

Мисли су невидљиве,
али бесмисленост се итекако види.

Он је по професији  човек.