ОСВАЈАЊА ВАСИЛА МАКЕДОНСКОГ 

Да највише закона има у најпокваренијој држави, још давно је рекао Тацит, а њемачки књижевник Гете: Кад бисмо морали да проучавамо све законе, не бисмо имали времена да их кршимо. Резултат тих кршења је прва Василова књига афоризама објављена 1988. године под називом Четири чекори до вистината. Мада је писао и знатно раније раније, она му је била званична улазница међу писце хумора и сатире. Међутим, понукан друштвеним изазовима Толевски је, врло брзо, закорачио и у друге сфере дјеловања па је хумор и сатиру, потиснуо у други план бавећи се спортским и културним радом. Кад је чуо да је политика курва и он је стао у ред па је дочекао оно што је дочекао.

Пунећи батерије више од петнаест година, али помно пратећи сва дешавања, поново се нашао међу хумористима и сатиричарима балканских простора 2006. године новом књигом Музика за глуви, а наредне године књигом Исусе, Луцифер не вика. Изјавио је да му књиге иду као алва, пошто их дијели бесплатно. Од тада је Толевски редован учесник фестивала, књижевних вечери, сатиричних манифестација и незаобилазна литератно-афористичка фигура ширих простора... Да би надокнадио пропуштено, синтетизована искуства је преточио у књиге Нашите пријатели, Антологија на мекдонскиот афоризам, Антологија на балканскиот афоризам 1 и 2. и Наши пријатели 2, које су добро прихваћене од стране читалачке публике.

Писац овакве провинијенције није локални стваралац, он не зна за границе, што је и логично јер посао којим се бави захтијева ангажман свагдје и на сваком мјесту. Он често мијења мјесто боравка, али је увијек на свом мјесту и на мјесту догађаја. Никад не затвара очи, изузев кад спава, али будно мотри да му то други не учине.

Да га не држи мјесто свједочи и нова књига афоризама „Македонијо мајко, ко ми је отац” која је пред нама а презентира лапидарна запажања, опаске, мишљења, духовне акробације... чија је суштина универзална за све балканске просторе.

Као интелектуалац изузетне стваралчке енергије и луцидних погледа на свијет, он свој посао ради ab imo pectore (од срца). У његовим афоризмима нико није поштеђен и никоме се не удвара. Колико је бескрупулозан према свему што је негативно у општем смислу, још више је критичан у појединостима. О питањима државе размишља без увијања и на крајње саркастичан начин. Каже да је Македонија гостољубива земља и да се у њој и Македонци осјећају као гости,  да је Скопље срце Македоније, а да не зна гдје је мозак, да су Македонци незахвалан народ, јер оно што им Европа ради – у јавној кући би требало платити. Поручује да демократија није закопана и јој још ваде душу, односно да наш човјек без воде може да издржи пет дана, без хљеба десет... а без демократије цијели живот. Још додаје да демократија није за слијепце и да је зато нисмо ни видјели.

На  Балкану је најтеже бити Македонац: јер је једно дупе а много кандидата. Другим ријечима, ако видите да се двојица Македонаца воле - или су педери, или један од њих није Македонац.

Третирајући теме онако како су му наметнуте, језиком афористичара са сензибилитетом искусног мајстора писане форме, признаје да проблем са језицима у Македонији зависи од дужина језика. То је проблем и владе која не може да пјева македонске песме јер пола њених чланова не зна македонски. На језик узима лопове, пробисвијете и свакојаки шљам пошто и они њега узимају на зуб. Толевском је лако да суди пошто има хиљаде свједока. Они ће потврдити да је криминалцима на власти много теже него обичним лоповима, јер је њима крађа партијска дужност. Шта вриједи што у Библији пише: Не кради, кад министри не читају Библију. Изванредан географски положај омогућава да наши краду на све четири стране свијета и да криминалци не могу безбиједно да шетају улицама, пошто су оне пуне рупа. За промјену власти мисли да је едукативни процес и да ће многе научити да краду. Чињенице говоре да имамо више лопова него научника – јер први брже уче него други. Ако ћемо право, научно је доказано да држава штити криминалце. Ко ће кога ако неће свој свога.

Излазећи  на бирачка мјеста, Толевски је уочио  да наш народ гласа на слијепо, јер не може очима да гледа оне које бира. Демантује да постоје слијепи политичари. Слијепи су они који их бирају. Избори су увијек поштени. Како се договоре - тако и буде. Јапанци имају харакири. Ми – изборе. Мишљења је да кандидате треба заокружити бодљикавом жицом и да би за посланика за кога је гласао, дао руку - да је одсеку (далеко било – пр. рец.).

Афоризми Толевског су углавном хумористично-политички, са језгровитим контекстом без мимикрија о изопаченостима друштва у којем живимо. Због тога су ad captum (разумљиви) у савременом начину комуникације. У њима доминира директност, нема претјераног загонетања, веома су погодни за јавне наступе јер публика прихвата само оно што одмах одгонетне. Овакве афоризме је, мање-више, својевремено писао Милован Илић Минимакс.

Писац тврди да је рад власти стављен  под лупу пошто се неке вашке не могу видјети голим оком. Признаје да је хтио да постане поп, да би сахрањивао људе и да му се жеља испунила откад је постао члан владе. О односу оних и ових ствари каже да више права имате у сексу него у политици. У политици кад вас притегну, не можете ни да мрднете. За секс изјављује да је приватна иницијатива сваког појединца и да само наша влада то ради колективно. Интимно открива да зна посланика чија је жена задовољна својим сексуалним животом – нарочито док је посланик на сједници.

Толевски  се не бави само другима већ се окреће и себи, признајући да би волио да је најпаметнији на свијету...али коме треба таква будала. Све што каже за прве, има на уму и  друге. Убијеђен је да тест интелигенције не пролази код нас јер није наш ниво и да бисмо и ми клекнули за старт, али увијек када клекнемо – испадне нешто друго. То што испадне, тешко је вратити на своје мјесто.

Нашим коњима не треба седло. Они нас јашу на голо. Коњ којег имамо за трку тренутно је заузет државним пословима.

Скачући са теме на тему, са коња на магарца, тврди  да је магарац наше горе лист пошто има алат и за љубавника и за доушника.

Да  се писац не бави само темама унутар своје државе, потврђује и запажање да је размјена између Србије и Македоније уравнотежена: Колико Шиптара извезе прва, толико Албанаца друга увезе. О тренутној позицији каже да смо на прагу Европе и да зато сви бришу ноге од нас. То што нам је дупе зинуло, је добар предуслов за улаз страног капитала. Свјетску кризу не осјећамо. Далеко смо од свијета.

Александар  Македонски је био војни освајач, Васил Толевски јуриша на други начин. Његова војска су афоризми обједињени у претходним књигама и у најновијем рукопису “Македонијо мајко, ко ми је отац” који је пред нама.

У нади да ће таквом стратегијом погодити и освојити све потребне циљеве балканских простора, свесрдно је препоручујем за објављивање.