Познати и признати српски књижевник Милован  Витезовић написао је предговор  за књигу афоризама за децу „Дечја посла“, чији је аутор Александар Чотрић и која би ускоро требало да угледа светло дана:

„Овакве књиге се пишу годинама, са лепим осећањима и умном одговорношћу, са посебним задовољством и са племенитим циљем. Како се дуго пишу, тако се и јавно проверавају. Тако смо ове афоризме, намењене деци и осетљивима, сретали по периодици годинама, док се, пробрани, нису нашли у овој збирци.

Ова књига је још једно, али заиста необично и неодољиво сведочанство о непресушној теми детињства  у коме је заиста вечити расвит човечанства.

Пред  нама је веома критичка књига, замишљена  да сваким својим редом буде духовита и мудра похвала детињству.

Замишљена је да, од реда до реда, расте онако како дете расте од рођења до пунолетства, од прве родитељске љубави до своје прве, па осталих љубави, из којих ће стећи своју децу.

Чотрић  ову књигу пише са оним радовићевским  поштовањем деце, указујући им пуно поверење и дајући им пуно право у свему. По њему, тежњом деце да личе само на себе, почиње њихова борба за опстанак – у породици, прво, потом у школи, у друштву... он ту борбу даје непорециво духовито, а тиме на неочекиван начин, стављајући се сав на страну деце.

Своје ја дете стиче спрам најближих. Тај критички однос највећа је и неоспорива вредност ове књиге. Тек овако критички исказане дечје истине постају науочљивије спрам свих апсурдности васпитања које често заличи на дресуру. Тиме би ова књига, а то је ауторова тежња, то јест циљ, требало да забрине све сем децу.

Она нуди слободе које деци од других нису дозвољене, а које су изазовне и неодољиве.

Мада  је против свих упутстава за руковање децом, ова књига може бити и приручник за родитеље, педагоге и овлашћене представнике друштва с једне стране, и за децу и осетљиве, љубитеље досетљивости и духовитости с друге стране. За родитеље је приручник како да их деца схвате и боље подносе, ако већ морају. За педагоге и наставнике као наук и опомена на дечју духовитост и маштовитост, којом се потврђује Бергсонова дефиниција смеха као праску који ломи сваку крутост. За друштво, да сви одговорни у њему будуће подижу у потпуној слободи. То је, уосталом, јемство будућности демократије. За децу, да уживају у детињству, супротстављајући се сваком омеђавању, па и да налазе задовољство у сваком супротстављању. За осетљиве, да се опсете свога детињства и да се задиве пишчевој духовитости, доследности и вештини исказивања. Афоризам је тек ред, али ред против оних који би да свуда заводе ред. Поруке Чотрићевих афоризама се читају између свих тих редова, без обзира на то колико су збијени.

Сигурно да овде има и афоризама који су ту остали штоса ради. Они су сагласни са дечјим и ђачким духовитостима, звонким и неочекиваним. Њима се открива техника духовитости и подстиче кликераштво – мишљење на други начин. Оваквим афоризмима предаха подвлачи се мисаона дубина других, мање звонких, потмулијих афоризама, у којима су мисли које више забрињавају.

Целовито  гледано, књига је сагласна са ведрином коју детињство носи у себи, са бунтом и непристајањем који су му иманентни, и подстиче их да би се и у тмурним  менама пркосно детињство испољило у тој ведрини, неодољиво и  духовито.

Духовитост  је, уосталом, лековита. Духовитост за децу развија имунитет.

Ово је књига за здраво потомство“. 

Милован Витезовић
Уочи  Светог Николе 2009. године у Београду